Gitara je jedina stvar koju uzmem, a da me niko ne tera

Režiser, scenarista, glumac, muzičar... Koje god zanimanje da stavite uz ime Nikole Pejakovića Kolje verovatno nećete promašiti. Povod za ovaj intervju pronađen je u muzici, njegovom trećem albumu Grobovlasnici, koji uskoro treba da se pojavi i u prodaji. Šira javnost je Kolju kao muzičara upoznala kada je 1998. uradio muziku za film Normalni ljudi Olega Novakovića. Kasnije su usledila i dva studijska albuma Mama, nemoj plakati (2001) i Kolja (2009).

Šta smatrate vašim osnovnim zanimanjem?

Baš sam pre neki dan razmišljao šta je to što me čini nesretnim jer se budim i ležem sa osjećajem nespokoja i panike. Shvatio sam da dio problema upravo leži u tom mom svaštarenju, jer mi mozak na početku dana nije fokusiran na jednu stvar već na sve te, koje su mi podjednako bitne. Ni za jednu od njih ne mogu reći da mi je najbitnija i sve su mi nekako u istoj ravni na kraju dana.

Druga strana priče je da čovjek koji radi svašta, ustvari, ne radi ništa. Moraš da se koncentrišeš na samo jednu stvar, pa makar da podeliš vreme. Da se pet godina baviš nečim, pa sledećih pet nečim drugim... Ja to nisam uradio. Jednostavno nisam mogao da se otkačim od muzike i na svakih četiri, pet godina sam radio album. A u međuvremenu se ništa nije dešavalo, niti sam bend imao, niti sam svirao, niti sam to promovisao, niti sam gurao... Moja muzika se, na svu sreću, sama probijala. Gitara je jedina stvar koju uzmem, a da me niko ne tera. Samo nju mogu držati po celi dan u rukama i svirati. Ona me sama vuče da po njoj drljam. Znaju gitaristi taj osjećaj, taj sindrom, kada ti je gitara obešena i kada je nasumice sviraš i to bez paljenja pojačala, na suvo, po celi dan... Ali, tako nažalost ne možeš da živiš jer imaš jednu, drugu, treću, četvrtu obavezu... Ta moja svestranost je jednaka svaštarenju i nije baš neka vrlina. Odgovor: Ja sam reditelj. Pozorišni reditelj.

Rekli ste da je album Grobovlasnici vaš najozbiljniji muzički rad. Da li je ujedno i najmračniji?

Nije... Čini mi se da je prošli album najmračniji. Ta faza mi je bila teška i mračna i mislim da je on, objektivno, teži za slušanje. Ovaj treći album je, jednostavno, najzreliji. Uprkos činjenici da sam ga kao i prvi radio na drva, muzičari koji sviraju na njemu, digli su ga na viši nivo i dali mu posebnu muzičku snagu. Svi ti ljudi od Ivana Aleksijevića, preko Bate Božanića do Dekija Momčilovića, Vojno Dizdara, imaju ogromne zasluge što to zvuči tako dobro. Svi su oni naši, beogradski, muzičari, sa kojima je zadovoljstvo sarađivati. Pančevca (Ivan Aleksijević, op. nov), takvog muzičara, nećete naći ni u sred Nešvila, on je dragulj... Naravno, bez Voje Aralice svega toga ne bi bilo. Ni moje muzike, ničega. Beograd je grad u kome sam proveo više od 20 godina, duže nego bilo gde i ja ga posmatram kao svoj grad,a muziku, koju stvaramo u Beogradu, kao srpsku muziku, mejd in Srbija.

Kome je namenjen album Grobovlasnici, da li se preko njega posebno obraćate nekoj vrsti publike?

Obraćam se toj svojoj i staroj i novoj publici, koja ima potrebu da se menja i koja ne robuje onoj priči: šta me briga, takav sam – kakav sam. Nije dobro govoriti – ja sam isti, ne menjam se, to je dobro, to je znak čvrstog karaktera. To je znak nezrelosti. Svaki čovek vremenom uči nešto, menja se. Moraš se menjati. To je prirodno. Ne možeš biti isti celog života. Možeš svirati punk sa 16, ali ne možeš i sa 70 godina. To je glupavo, izgleda bizarno... To znači da nisi napredovao ni muzički, ni mentalno, da si ostao na nivou ideja iz tinejdžerskih dana. Ovo je, dakle, album koji je namjenjen istim onima koji su slušali moju prvu ploču, a koji su u međuvremenu doživli transformaciju onako kako sam je i ja doživio ili su spremni da je dožive, da idu dalje, da svuku okove, okove starog čoveka i postanu bolji, zreliji, umniji... Ovaj album govori o smrti, ali o smrti kao o početku novog života. I to kažem onako, sa uzvičnikom, ili kako god treba da bi izgledalo podvučeno debelom linijom. Možete na ovu priču gledati kao na pravoslavnu propagandu ili kako god, ali mislim da će poruka biti jasna svima...

Na albumu se nalazi deset pesama i priča Grobovlasnici koja je izdvojena. Kako je nastala ta priča?

Grobovlasnici su dokumentarni snimak koji sam načinio u jednom manastiru u Hercegovini. Snimao sam čoveka koji priča svoju priču o grobovima i ona je našla svoje mesto na ovom albumu. Učinila mi se kao integralni deo svega ovoga i zato je stavljena kao poslednja, 11. stvar, koja je odvojena i koja zatvara album. Isti slučaj je i sa crtežima koji su u bukletu. Sve je to jedna celina, jedna ideja i pogled na svet i na smrt i život.

Kako ste ubedili eparhiju Zahumsko-Hercegovačku da vam objavi album s obzirom na to da nismo u prošlosti imali primere da Pravoslavna crkva pomaže snimanje blues i rock albuma?

Nisam ja nikoga nagovarao na to. Da ne bude zabune, Vidoslov, odnosno, Eparhija Zahumsko-hercegovačka, nije finansirala album, već sam ja dao i master i spot njima i RTRS-u da objave, želeći da se zahvalim Episkopu Grigoriju koji me i nagovorio da uđem u studio i napravim ovaj album. Ideja oko Grobovlasnika je rođena u razgovorima sa Vladikom i želja mi je bila da to, za slušaoca, bude jedna duhovna avantura i pokušaj da se publici, koja ne ide u crkvu i ne razmišlja o tome, pokažem onakvim kakav sam sad. Isto tako i da im se pokaže da u toj mojoj promjeni nije stradala muzika. Ništa nije stradalo, samo je sve dobilo jedan novi kvalitet; sve se obožilo. Reč obožavati ima dva značenja. Jedno je – voleti nešto ili nekog, a drugo je - približiti to nešto Bogu. U tom smislu, obožavanje je znak zrelosti, i duhovne i zanatske. To je prirodan korak i razlog zašto je i Eparhija stala iza albuma.

Rekli ste da umete da svirate samo ono što je naslonjeno na blues. Međutim, vaša numera Haljinica boje lila postala je kafanski hit. Da li je tačno da najbolji rock muzičari i oni iz tog miljea prave najveće narodnjačke hitove?

Kao prvo, Haljinica boje lila je čisti blues (smeh). Ona je harmonski (i hormonski) gledano, čisti blues. Ona ide - C mol, pa Gis dur, G dur, F mol, sve se to slaže u, gotovo tipičnu, blues šemu... Ne mislim da najbolji rok muzičari prave najveće narodnjačke hitove. Naprotiv. Devedesetih se desila jedna nakaradna stvar da su loši rock muzičari počeli da koriste fuzirane gitare i napravili turbo folk. Sjetimo se devedesetih i prvih spotova na Pinku, Palmi... To je sve bilo garnirano dugim kosama. Oni narodu godinama prodaju rog za sveću. Tu muziku nam prodaju kao gradsku i urbanu. Turbo folk je malograđanski rock’n’roll. Nekada je onaj ko sluša rock, a ne turbo folk, bio urban i bio frajer. Sada se to okrenulo. Ti kvazi-rokeri su pokvarili sve, pa i onu čistu, pravu narodnu muziku. Napravili su seljacizaciju. To je čista malograđanština.

Do sada niste pravili koncertne promocije vaših albuma. Da li će i sa Grobovlasnicima biti isti slučaj?

Imam jedan problem, a to je što neke stvari sa prvog albuma više ne mogu da sviram. Ne mogu više da stanem iza njih. To više nisam ja. To je bio moj best of iz mladosti, ali je taj period prošao i nemam puno više veze sa njim. Međutim, za ovaj album postoje velike šanse da se koncertno promoviše i da se dese svirke na proleće sledeće godine. Ako su ikada postojale nekakve šanse za te svirke, onda su sada definitivno najveće. Naravno, tu će biti pesama i sa prve ploče, ali neke ću da izbacim ili da ih drugačije iznesem pred ljude.

Vaša kolumna u Glasu srpske gde ste mešovite brakove u staroj Jugoslaviji nazvali “jezuitskom i janičarskom tvorevinom koju su smislili komunisti da bi održali svoju ideologiju” izazvala je mnogo bure. Da li i dalje stojite iza tih stavova?

I dalje stojim iza stava da je to bio jezivi, ideološki,eugenistički, plan komunista-titoista. Zašto bi se na svadbama u to vreme pjevalo -  ja i dragi iste vjere nismo, mi čuvamo bratstvo i jedinstvo... Bilo je mnogo popularnije oženiti ili uzeti nekoga druge vjere da bi deca bili Jugosloveni. Problem je što sam tu kolumnu napisao potpuno ostrašćeno, u jednom specifičnom stanju... Kada imaš jednu istinu, a plasiraš je loše, odnosno, ako je ne plasiraš celomudreno, ti ustvari ništa nisi pomogao ljudima, već si samo - lupio. Ja nisam celomudreno i na pravilan način izneo taj svoj stav. Upravo zato je došlo do toga da sam nazivan fašistom, ovakvim, onakim, pa je na kraju ispalo da su u odnosu na mene Karadžić i Mladić - vaspitačice u vrtiću. Ta kolumna mi je, nažalost, donela probleme u privatnom životu, čak je došlo i do toga da su neki prijatelji prestali komunicirati sa mnom. Bosna je specifična sredina. Ljudi su i izvinjenje shvatili kao napad, kao laž, kao, nije dato iz iskrenih već arogantnih pobuda. Ljudi jednostavno nisu navikli na to da se neko izvini za svoje reči. To je bila jedna nespretno i ostrašćeno napisana kolumna, puna besa koja je povredila ljude i zato sam se izvinio... Što mi jedan prijatelj kaže - tebe su posle te kolumne najviše vrijeđali ljudi koji su te voleli jer si njih ustvari razočarao. Mnogi ljudi nisu verovali da ja to mogu da napišem. S treće strane, otvorila se jedna istina o meni. Sada se zna ko sam i kome pripadam. Rekao sam neku istinu o sebi kako god to nekome zvučalo. Ja sam prevaren u mladosti. Učio sam lažnu istoriju i slavio neke lažne svece i heroje. Titoisti su za propagiranje komunističke ideologije, koja je slična nacističkoj, koristili bukvalno sva sredstva, među koja spadaju propagandni partizanski filmovi, mješoviti brakovi i sve ostalo. Potpuno je pogrešno shvaćeno, iz te kolumne, da sam ja protiv mješovitih brakova. Nisam ja protiv takvih brakova već protiv ideologije i genetske arhitekture koja ih je propagirala i zagovarala. Isto su radili i fašisti i komunisti, samo što su ovi drugi u većini, deca komunista su tu, oko nas, pa niko o tome ne priča.

Dodao bih, onako usput, da verujem da se heroin, na beogradskim ulicama, početkom 80-ih godina, nije pojavio slučajno. O tome je jedan naš poznati umetnik, svedok tog vremena, već govorio. Moralo je nešto da smiri omladinu posle smrti diktatora. Ja nisam od onih Srba koji misle da smo mi pametni, dobri i najbolji. Naprotiv, mislim da smo najgori i potpuno smo zaslužili ovo što nam se dešava. Nije ni čudo što su svi drugi hteli da pobegnu od takve države jer više nisu mogli da slušaju naše baljezgarije o komunizmu i bratstvu i jedinstvu. Trebalo bi da se pitamo zašto su svi otišli i zašto smo ostali sami. Nama je uvjek neko drugi kriv. To je bila kolumna upućena Srbima, narodu bez političke, intelektualne i umetničke elite, narodu koji glavinja kroz istoriju bez nacionalnog plana i strategije, narodu koji se odrekao Svetog Save, Velikomučenika Lazara i zato ćemo dobiti, budite sigurni u to, ono što zaslužujemo.

Poslednje što ste radili u vezi sa filmom je scenario za Ustaničku ulicu. Šta sledeće možemo očekivati?

Uvek nešto piskaram, jel, kao i svi... Navikao sam da radim po narudžbi. Sve scenarije, pa i Lepa sela lepo gore, sam radio, isključivo, po narudžbi. Naravno, to je moguće samo ako, kada dobijete zadatak, proučite temu i sam predlog, i vidite da li to možete ili ne. Neke teme me ne interesujeu, neke ne razumem, a o nekima neću da pišem, tako da, u stvari, pišem svoj rad na tuđi podsticaj. U međuvremenu, napišem ponešto, nešto od toga ću iskoristiti kada dođe trenutak za to. Konstantno sam angažovan, zaposlen, u Narodnom pozorištu Republike Srpske, što takođe zahteva višemesečnu pripremu i ozbiljan rad...

Mnoge uloge koje ste tumačili imale su potpuno različite karakterne osobine. Postoji li uloga u kojoj možete sebe da prepoznate?

Nikada nisam bio glumac. Ja sam klasičan amater. Nikada nisam ni posmatrao sebe kao glumca. Mene su, ustvari, prijatelji uzimali da odradim neki glumački posao za koji su mislili da mogu... Svi koji se ozbiljno bave pozorištem znaju da nisam glumac, da nisam taj kapacitet i da to nije moje zanimanje, da je to samo honorarni posao, dodatak... Pravi glumci biraju uloge, spremaju te uloge, mjere svaku ulogu pre nego što se opredele, pažljivo grade karijeru, rade na sebi, žive taj život... Ja to ne radim. Čovek mora biti profesionalac, odgovoran i pošten radnik, šta god da radi. Mora da bude ličnost, a ne individua; mora na horizontalu da prikuje vertikalu, da može da ide u dubinu i visinu, a ne samo da pleše, ko lutak, po horizontalnoj ravni.