Belo k'o belo

Mesto: Beogradska arena
Vreme: Subota, 12. maj 2012.

Bilo je belo ili propast, ali ja sam ipak pokušao da eskiviram bojni poklič. Trčeći uoči Sensationa za autobusom (da, znam, za autobusima i ženama se ne trči ali šta ćete kad ja volim da trčim), sapleo sam se i prostro po betonu koliko sam dugačak, odravši koleno i lakat i upropastivši svoje jedine bele pantalone. 

„Ne, ne, nikako”, rekla mi je prijateljica iz organizacije Sensationa kada sam je nazvao sa pitanjem može li najsvetlije drap. „Ako nemaš belo, pozajmljuj. Vratiće te obezbeđenje sa ulaza.” Iskopah nekakav beli šorc na tri četvrt i uklopih se u dress code. Nisam iz dress code priče, nosim dugu kosu i ne ljubim uniformisanost, ali koga je briga za to i za moje odrane ekstremitete kad sam na službenoj dužnosti. 

Dakle, belo ili propast!

Dok sam ulazio u Arenu, raspitao sam se koliko košta ulaznica za ovaj, kako se u pres materijalima navodi, „planetarni muzički fenomen.” Najjeftinija je 6.900 dinara. Eh? Ako je ovo zamišljeno kao masovna zabava, koliko je ljudi koji mogu da izdvoje za kartu, više nego duplo skuplju od one koja se u proseku plaća za ulazak na ovdašnje koncerte svetskih rok i pop zvezda?

Pa, sudeći po odličnoj posećenosti ove tehno-haus svetkovine, krize u Srbiji kao da nema. Ili se ona ignoriše, samo da bi se došlo na Sensation. Da li ljudi para imaju, ili su pare skupljali mesecima nebitno je pred prizorom njih nekoliko hiljada kako igraju uz ritam koji diktiraju poznati di-džejevi: Fedde Le Grand, Dennis Ferrer, Mr White, Sunnery James i Ryan Marciano, Daniel i Juan Sanchez, Hardwell. Oko ponoći, u parteru i na VIP platformama bila je velika gužva; na tribinama je ljudi bilo nešto manje, ali su one i dalje bile više pune nego prazne. Lica su delovala raspoloženo, i svuda se igralo. Ni holovi nisu bili pusti, mada je tamo definitivno bilo mirnije i opuštenije. Sensation je bez pogovora masovna zabava, i ko sam ja da tu nešto da popujem. Ali, ostaje pitanje šta se sve dobije za tih 6.900 dinara. 

Za početak tu je ambijent. Futuristički i potpuno beo. Kao da sam se nalazio u sterilnom orbitalnom gradu, čiji su stanovnici nastali u istoj, veštačkoj materici. Za ljubitelje SF-a i utopija, eto inspiracije. 

U parteru su se nalazila tri velika „cveta”. DJ pult je bio na najvećem, središnjem cvetu, a iz druga dva šikljali su vodoskoci u ritmu muzike. To mi je, uz lasere, bio najimpozantniji prizor. Baloni na plafonu, koliko god džinovski, i dalje su bili samo baloni; konfete, ispaljivane u oblacima između DJ blokova, i dalje su bile samo konfete, i veštačka magla je bila samo to što jeste.

Meni su zanimljiviji bili posetioci: većina njih, posebno ženskih, izgledala je tip-top. Onaj ko je došao isključivo da pari oči, dobio je izložbu savršeno oblikovanih ženskih nogu na vrlo visokim štiklicama. Kao sa reklama i fotošopiranih naslovnica magazina u ovo doba inflacije lepotica i starleta. Ne zna se ko je više prednjačio u isticanju svojih atributa – hostese ili posetiteljke. Ako je boja već bila ograničenje, izbor odeće prepušten je mašti na volju. U ekstremnijim varijantama, holovima su šetale devojke u jednodelnim, tesno pripijenim kostimima, u čipki od glave do pete, u bikinijima. Bilo je čak elemenata maskenbala. Dosta momaka je nosilo bele perike, kaubojske šešire i rešetkaste naočari; jedan inventivniji mladić uneo je masku Munkovog Krika, s kojom je pokušavao da šarmira hostese na VIP platformama (nisu ga pustile da uđe); ženske „trojke” zaogrnute u seksi velove delile su posetiocima plastično smirnoff prstenje sa lampicama. Te simpatične spravice su, koliko sam mogao da vidim, bile jedina stvar koju organizatori nisu naplaćivali. 

Inače, u parteru visoko iznad glava nalazio se kružni video bim u obliku cveta – s kojeg su upućivane poruke poput CONNECT i CREATE A NEW WORLD – a koji me je podsetio na čuveno cirkularno platno sa koncerata grupe Pink Floyd. Floydi su, inače, bili majstori vizuelnih spektakala; i što je još zanimljivije, njihovu pesmu Welcome To The Machine (1975) neki danas smatraju pretečom tehno zvuka. Ali, dok su Floydi u tekstu pomenute pesme grizli ruku koja ih je hranila, tehno i haus zvezde su tu mašinu prigrlile od samog starta. Njihovu muziku, suštinski svedenu na ritam bez reči, slavile su na Sensationu hiljade ljudi sa uzdignutim rukama, složno igrajući jedni pored drugih i uzvikujući yeah, yeah. Prizor kao sa rok koncerata, ali u ovakvim zvucima nema ničeg intimnog...

U holu Arene postojala je još jedna, mala pozornica. Zabavna stvar, definitivno, i mogla bi se nazvati „izaberite sami svoga di-džeja”. U prostoriji, koja je kao polovina učionice, dva tipa puštaju muziku; posetilac stavi slušalice i na prekidaču bira koga će od njih da sluša. Tako se nađe u svom svetu, u društvu ljudi koji su takođe u svojim svetovima. Svi igraju, ali niko nema pojma na šta igra onaj do njega. 

Okej, sve je to duh vremena, i ljudi koji dolaze na Sensation takve stvari vole. Prema tome, ko ima pravo sem njih da ocenjuje da li se zabavljaju dobro ili ne. Ipak, za 6.900 dinara, moglo je da im se ponudi i nešto više od seta di-džejeva i specijalnih efekata koji, ruku na srce, i nisu nešto naročito maštoviti i spektakularni.