Iz sve snage

Mesto: Fabrika, Novi Sad
Vreme: Petak, 8. jun 2012.

Sve je mirisalo na veliki rokenrol događaj. Policijske marice i patrole, horde fanova iz provincije, toplo letnje predvečerje koje priziva uspomene iz mladosti, susreti s ljudima koje niste godinama videli, osmesi i iščekivanje... Sve je teklo polako, bez potrebe za suludom tačnošću, s dovoljno vremena da se svi ufuraju u događaj, da svi stignu, da se nameste, i da zaborave na brige i probleme. Oko pola deset na binu je izašla predgrupa, Ragman. Kako i dolikuje, predgrupa je zagrevala prisutne svojim tumačenjem istorije rokenrola, od surfa do garaže. Više nego dobar izbor. A onda se na sceni pojavio On. 

Od prvih nota Depresije, videlo se da su ga ljudi čekali, videlo se da im je nedostajao, videlo se da ga vole. A onda je krenulo ludilo... Iz sve snage, '89, Rođen u blatu, Krvarim od dosade, Fantastična vatra... i to se ludilo u sledeća dva sata samo pojačavalo. I taman kada ste pomislili da ne može luđe, da ne može dublje da se zahvati, Bare i Majke bi zaorali tamo gde su se i najjači plugovi slamali. U krš i kamen rokenrola.

Na momente izgubljen u mrmljajućim obraćanjima Bogu, u javnom preispitivanju sebe, razloga svog bivstvovanja, i u otvorenom provociranju Gospoda, Bare je ipak pokazao neverovatan izvođački potencijal. Mislim, zna se to. Neki znaju, ali lepo je da je i omladina sinoć to saznala. Da je videla da matori ker svojim repom još uvek diže prašinu. I to kakvu prašinu! Devojke na momačkim ramenima, pivska kišica iz zadnjih redova, horsko pevanje kakvo odavno nisam čuo.

Lepo je bilo videti Zorana Čalića (gitara) kako je još uvek uz svog starog druga i kako bend (dve gitare, bas, bubnjevi i klavijature), i pored toga što Kilmistera nema, zvuči moćno. A kad kažem moćno, mislim superiorno. Šesto, sedamsto ljudi, posvedočiće mojim rečima, a svako će se složiti da bend koji u oficijelnom delu koncerta svira četrdesetak pesama (presek karijere) nije samo neki „washed out“ klub matoraca koji, skupljeni s koca i konopca, promovišu povratnički album. Da ne spominjem sad da je album Teške boje pravi povratak korenima, ali ovog puta rasterećen mnogih mladalačkih stranputica.

Majke sam poslednji put slušao i gledao 1990. godine na subotičkoj „Omladini“, a godinu dana ranije išao sam na hodočašće u Zagreb Franjićevim bendovima s etikete Slušaj najglasnije! na kojoj su bile i Majke. Ni sanjao nisam, naravno, da ću se 2012. godine, takoreći u budućnosti, ponovo sresti s Majkama. Da ću, makar na dva sata, ponovo osetiti „toplinu majčine materice“, i da u svemu tome, a to je najvažnije, neću biti sâm. Ako ćemo se složiti s Điletovim rečima da je „rokenrol koncert vrhunski performans“, onda su Goran Bare i Majke vrhunski umetnici, to jest sposobni su da proizvedu umetnost koja će vas dodirnuti, pokrenuti, koja će vas oplemeniti, zbog koje ćete ponovo dobiti veru u ljude i njihovu dobrotu. Bez obzira na sve.

Velečasni rokenrola, Goran Bare, sinoć je masovno pokrstio sve nevernike, a vernike beatifikovao u fanatike. U novosadskoj Fabrici nije bilo duše koja se nije ogrejala o fantastičnu vatru, i koja nije, makar na trenutak, poverovala u isceliteljsku moć ljubavi i rokenrola.