Ultimativni „zeitgeist“ album. Onaj koji nam govori o stanju naših emocija u svetu koji nas okružuje. Zemlja, Voda, Vatra, Vazduh i... Plastika, hladna i zapaljiva?
Posle prošlogodišnjeg x-tog i finalnog reizdanja singla
Pass This On, koji je usput postao i udarni MTV hit, gostovanja Karin Dreijer u singlu grupe
RöyksoppWhat Else Is There?, te konačno Jose Gonzalesove UK Top 10 obrade njihove pesme
Heartbeats, švedski dvojac koji čine brat i sestra (Olof i Karin) izašao je iz poluanonimnosti i ušao u prvu ligu najzanimljivijih bendova današnjice.
Za dve godine rada na pesmama sa ovog, trećeg albuma
The Knife su posmatrali kako se menja njihov status na sceni, kako se uvećavaju očekivanja publike i rastu njihovi sopstveni umetnički standardi. Rezultat tih promena predstavlja dosadašnji kreativni vrhunac benda, koji je svoj već izgrađeni autentični stil usavršio stvarajući pesme izuzetnog emotivnog naboja, i to sredstvima koja obično upućuju na potpuno odsustvo emocija.
Nastali na (medijskom) talasu hladnog i artificijelnog žanra zvanog electro-clash, Knife su zapravo oduvek pripadali klasičnom electro zvuku, naslonjenom na tradiciju ostrvskih bendova s početka 80-ih (Yazoo, Depeche Mode, Eurythmics, Human League).
To nasleđe je posebno uočljivo u njihovim video radovima. Da ne budu samo nadahnuti reciklatori, pobrinuo se njihov autorski talenat, koji prati dosledna postmodernistička estetika. Svi oni uzbudljivi elementi tog talenta na ovom albumu su predstavljeni kao skladna a raznovrsna, impresivna celina.
Iako naizgled tipično electro-pop, kroz pesme na Silent Shout oživeo je duh nekolicine drugih žanrova – techno (Silent Shout, Forrest Families), new wave (Neverland, Like A Pen), tradicionalni dalekoistočni (We Share Our Mother’s Health, The Capitain), ambijent (Na Na Na, From On To Off, Still Light), hip-hop (One Hit). U tom kontekstu, najupečatljivija na celom albumu je pesma Marble House, neuhvatljiva u svom miksu klasičnosti i modernosti, u potpunosti iznad žanra – u atmosferi šizoidno latinoamerički prisna i istovremeno skandinavski distantna. Novi Pass This On.
U kontekstu strukture pesma, fascinantan je skladni spoj instrumentalne i vokalne linije, od kojih je svaka tako samosvojna da može da stoji zasebno, a opet tako uklopljena da nijednoj ne ukida njen identitet. Tako dolazimo do glavnog kohezivnog elementa muzike grupe Knife – Karin Dreijer, čiji je vokalni izraz jedan od najautentičnijih u pop muzici poslednjih desetak godina.
„Patetika i sintetika“ figurišu ovde kao emotivni ekstremi koji se savršeno slažu, sprečavajući zastranjivanje u bilo kom smeru. Njen stil je tako neponovljiv spoj narikačko-fatalnog i robotski-nezainteresovanog. Fantastična ekspresivnost njenog glasa daje ovim intimnim pričama ljudsko lice, ali istovremeno drži naša osećanja na sigurnoj distanci, tako da nikad ne bivamo uvučeni u priču već ostajemo zainteresovani posmatrači.
Ona poput Leeloo iz Bessonovog Petog elementa podseća na mane ljudskog sveta zaokupljenog tehnološkim napretkom. Taj „ukleti“ glas u potpunosti boji raspoloženje njihove muzike – euforična melanholija koja u sebi krije nekakav neobičan grč, svojstven generacijama odraslim na prelasku vekova.
Silent Shout je tako ultimativni „zeitgeist“ album. Onaj koji nam govori o stanju naših emocija u svetu koji nas okružuje. Zemlja, Voda, Vatra, Vazduh i... Plastika, hladna i zapaljiva?
U svetu zaglibljenom u sumnju i strah, u kome je apsolutna jedino relativnost svih stvari, potraga za „onim“, izgubljenim Petim elementom, postaje intimna avantura u koju se upuštaju samo najhrabriji.
Komentari
-
VGR! (gost)
| 07.04.2009. 02.05.12
Imal dje Svetlane Đolović?
Genijalna recenzija-
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.