Pravo na bajku

Scenario: Larry McMurtry, Diana Ossana
Uloge: Jake Gyllenhaal, Heath Ledger, Anne Hathaway, Randy Quaid
Žanr: melodrama
Trajanje: 134 min.
Proizvodnja: SAD, 2005
Web: www.brokebackmountainmovie.com







 

Glavna psovka u srpskom jeziku jeste ona kojom u dve reči preporučujete seks onome ko vas nervira! Ako ostavimo po strani patrijarhalno - omalovažavajući, psovački aspekt seksualnosti u našem narodu, čak i iz takve trivijalnosti vidi se da je i najkonzervativnijem „kolektivnom nesvesnom“ jasno kolika je važnost ove oblasti ljudskog života – onaj ko ima srećan seksualni život, taj neće maltretirati bližnje. Međutim, većina ljudi, svesno ili ne, od kada je sveta i veka maltretira onoga koga može. Iz toga proizlazi zaključak da većina ljudi u najprivatnijoj privatnosti ne može ono što bi želela. Paradoksalno, društveni blagoslov za sve seksualne frustracije, ili treba reći sublimacije, uključujući i ubijanje zarad kojekakvih, navodno viših ciljeva i ideja, ne samo da je dozvoljeno, nego je i poželjno!

Kad se na sva ta ograničenja civilizacije, bazirane na stvaranju i podizanju potomstva tj. podanika i potrošača, doda još eventualna, u bapskom diskursu zvana „pomišljam na najgore“, homoseksualna orijentacija pojedinca, onda dolazi do potpunog kolapsa slobode. A svaki čovek zna da je sloboda jedna od najpozitivnije konotiranih reči u svim jezicima sveta. Samim tim i najzloupotrebljavanijih. Upravo zato, moramo da mislimo tim svojim glavama od kojih počinju problemi, ali u kojima se kriju i rešenja.

Planina Broukbek je poslednji film Anga Leeja, analitičnog, pametnog i hladnog reditelja tajvanskog porekla (Razum i osećajnost, Ledena oluja, Pritajeni tigar, sakriveni zmaj...). U njemu se govori o nemogućnosti para kauboja, tj. dvojice običnih, takoreći primitivnih muškaraca (mada manekenski odevenih!), da početkom 60-ih žive u braku. Jer, 60-ih je u Americi, kao danas u Srbiji, bilo ne samo neprihvatljivo, već i opasno po život pokušati nešto tako, naravno, van vrha socijalne lestvice ili vrha andergraund umetničke scene. Svi koji o braku znaju nešto više nego da se njime završavaju melodrame s hepiendom, znaju da je on za oba partnera čamotinja u koju treba ulagati i ulagati da bi opstala; no, velika ljubav na filmu se i ne vidi drugačije nego kroz zabrane i osporavanja od strane okoline – klasno, rasno, versko i najzad ono koje se tiče seksualnih afiniteta; dakle, bez obzira na sve zamerke, u Planini Broukbek moguće je pozdraviti borbu za pravo mladih homoseksualaca da imaju istovrsnu bajkovitu predstavu o braku, kao što se heteroseksualcima čim se rode ona utuvljuje u glavu pepeljugama i trnovim ružicama.

Ako smo raščistili s predrasudama i prihvatili homoseksualne ljude kao ravnopravne i jednake sa heteroseksualnima, biće nam žao Leejevih glavnih junaka. Ipak, i dalje ćemo se pitati šta je autor hteo da nam kaže. Strašno je biti osujećen u svojoj prirodi, no ko je taj ko treba da se bori za naša prava, ako ne mi sami? Lee kao da spočitava društvu što ono nije, samo od sebe, napravilo mesta da i primitivni neosvešćeni gej-momci mogu srećno da žive! Svakako, ako se u malom i zabačenom selu rodilo dete koje je priroda stvorila levorukim, crnim, ženskim ili homoseksualnim, bez uplitanja celokupnog sistema društvenih vrednosti ono teško da će samo uspeti da se izbori na pravo da, takvo kakvo jeste, bude društveno prihvaćeno isto koliko i desnoruko, belo, muško ili heteroseksualno biće. Ipak, rastući, to dete mora da preduzme nešto – barem da ode iz malog sela. Zašto Leejevi momci nisu otišli da žive u Meksiku? Zašto nisu ni pokušali? Zato što je opasni san homoseksualaca, poguban koliko i onaj pepeljuganski za žene, pusta želja za stvaranjem novog, udobnog sveta, čijem se, pak, stvaranju ništa od starog neće žrtvovati.

Još jednom, reč je o tužnoj priči za nežna srca u kojoj se kaže da smo svoji najveći neprijatelji mi sami, te da je najgora vrsta cenzure autocenzura. E, ta češko-školska forma i jeste ono zbog čega su ljudi koji vole američki film sa suprotnom formom – voleli američki film! U to vreme u njemu su homoseksualci, poput Georgea Cukora, snimali najpotresnije melodrame za najširu publiku, a homoseksualci, ruku pod ruku sa heteroseksualcima, plakali gledajući filmove heteroseksualnog Douglasa Sirka. Prinudna univerzalnost ideja koristila je tada svima u umetničkom smislu, a današnja pojedinačnost ideološki radi samo za minorizovane grupe. Ili je to tako samo kod osrednjih autora, jer, setimo se remek-dela Neila Jordana Crying Game, koje u sebi objedinjuje mnoštvo atributa minorizovanosti, a s kojima se lako može identifikovati svako ko zna da je ljubav iznad klase, rase, nacije, religije, pa – što da ne – i samog pola (biologija), ali i džendera (društveni konstrukt oko toga)!