Osveta Malog princa

(Čarobna knjiga)
 

Novi roman Branka Dimitrijević, autora s puno prava zapaženih ranijih mu dela, Oktoberfest i Nećemo o politici) počiva na vazda primamljivoj ideji sinhroniciteta kao okvirnom motivu. Ova ideja, ideja da je sve umreženo i da ništa ne postoji niti se javlja samo od i za sebe, tek je jedan od sasvim prihvatljivih načina u pokušaju da se pojmi i razazna misterija koja (valjda) počiva u srži neizbežno haotičnog sveta. Sinhronicitet ovde jeste ideja vodilja, ali Dimitrijević tu u izvesnom smislu podiže ulog, osnaživši ga još jednim privlačnim misaonim oruđem srodne namene – teorijom zavere.

Kako se Branko Dimitrijević u Osveti Malog princa, dosta nalik ipak uspelijem delu Nećemo o politici, opredelio za gotovo ekstremistički u delo sprovedenu dijalošku formu, možda bi najracionalnije bilo priču o zapletu svesti na ono što su o radnji ovog netipičnog romana-romana ekstravagance napisali sami urednici i izdavači; dakle – „Boris i Svetlana vode naizgled beznačajnu radio-emisiju Sinhronicitet. Međutim, oni su ubeđeni da su na tragu nečemu velikom. Njihovom prijatelju Kumu počinju da se događaju misteriozne stvari – niotkuda se pojavljuje grupa njegovih vernih obožavalaca, a svi koji mu se zamere doživljavaju velike neprijatnosti. Pritom, misteriozni virus Mali Princ počinje da pustoši kompjutere svima iz ekipe. Boris i Svetlana će morati da zarone u svet špijunskih službi Amerike da bi raspetljali to klupko...“

Kao što je gore navedeno, potraga za misterioznim Malim princom ovde je predestavljena mahom kroz niz dijaloga sa tek ponešto didaskaija i ostalih priručnih pomagala, a u formi avanturističke proze uz ponešto primesa blago komično intoniranog trilera. Oni koji su čitali Nećemo o politici već znaju da Dimitrijević majstorski vlada dijalogom, tačnije, logrejičnim pričama o svemu i svačemu, a neretko ni o čemu, tako da u tom smislu ni Osveta Malog princa ne donosi iznenađenja, ali ni i ne izneverava. Ono što je posebno zanimljivo u ovom štivu je Dimitrijevićeva odvažnost kojom on svoj roman lišava upadljivog narativa, a u isti mah poseže za teorijama zarvere i pričama o sveopštem sinhronicitetu, koje naprosto počivaju na pojmu narativa.

Tu kontradiktornost Branko Dimitrijević vešto koristi većim delom romana, mada se mora naglasiti da autor upadljivo (negde u poslednjih pedesetak stranica) okleva da zakluči varljivu priču i završi roman, mada se i to uz nešto ambicioznije kritičarske leksike da podvesti pod odrednicu ličnog stila. A lični stil je nešto što je Branku Dimitrijeviću teško osporiti, baš kao što se teško može poreći da je i uz narečene nedostatke Osveta Malog princa zanimljivo štivo svakako zavređuje šansu barem onih već upućenih u Dimitrijevićev obimom neveliki, ali značajan i neosporno kvalitetan i osoben opus.