Još jedan indie sastav iz talasa toplog skandinavskog popa. Pred početak njihove aktuelne turneje u SAD, Rolling Stone je The Concretes opisao kao „više čudnu porodicu nego kao još jednu običnu pop grupu“
Ah, ta
Švedska. Stiče se utisak da su tamo svi ispod četrdesete uzeli neki instrument u ruke i bacili se u vode uvek žedne muzičke industrije. Abba je pokazala svetu da Švedi imaju šta da kažu/otpevaju, i sad tu lavinu nema ko da zaustavi. Srećom.
Tu negde su i
The Concretes. Osmočlana (!) postava (četiri mladića i četiri devojke) je snimila svoj četvrti album (mada je prošlogodišnji
Layyourbattleaxedown više kompilacija nego regularno izdanje), nalaze se na turneju po SAD sa
The Magic Numbers, izgleda da je konačno krenulo sve kako treba. U njihovu biografiji je upisana i smrt osnivača Chrisa Takina, svojevremeno su imali i problema sa izdavačkim kućama (čak se i u Švedskoj to dešava), ali veliki uspeh (naravno, u alternativnim okvirima) njihovog istoimenog albuma iz 2004. promenio je sve. Mukama je došao kraj.
Zvuk grupe je u to doba podsećao na, recimo, Mazzy Star. Prvenstveno zbog vokala Victorie Bergsman, po naše junake, srećom bez suicidalne note navodnih uzora. Šaputav, melanholičan, sanjalački ali i uzbudljiv, glas koji vas tera da slušate dalje i dalje.
Album je bio pun iskrenih i čistih emocija, kao skrojen za sentimentalne duše večito zarobljene u adolescentskim mukama, ali koje bi da ih leče tišinom i šapatom, ne bukom i distorzijom. Pesme kao Warm Night, Seems Fine, You Can`t Hurry Love ostaće zauvek u našim srcima. Lepi prolećni i letnji dani sa njima dobijaju novu dimenziju.
Novi album, da odmah postavimo stvari na mesto, jeste blago razočaranje. Opet, neki će biti obradovani. Ceo nekadašnji pomalo nadrealni i sanjalački zvuk je pomeren: razblažen i zašećeren. Tome je sigurno kumovao novi producent
Mike Mogis (producirao Bright Eyes), što je pomalo čudno, sa obzirom na njegovu reputaciju.
Pesme nisu jake kao na prošlim albumima. Stvaralačka muza se izgleda uključila kada su već bili izašli iz studija. Umesto prijatnog sanjarenja sa prošle ploče, u dobrom delu smo dobili samo želju da spavamo. Razlika je velika, i taj duh ranijih pesama je jednostavno nestao.
Stvar, očekivano, ne popravlja ni duet sa Romeo Stoddardom iz Magic Numbersa u pesmi Your Call. Patetično i beskrvno. Takođe, na silu nakalemljeni country elementi još više zaglibljuju plemenitost zvuka The Concretes. Ne oseća se radost stvaranja pesama. Nemate ni želju da ga preslušavate više puta. Bar ne istog dana.
Ipak, u svakoj tami ima i poneko svetlo. On The Radio, Chosen One i donekle Fiction su potencijalni čuvari albuma od zaborava.
Dakle, na kraju dobijamo posrnule The Concretes, ali ne i pobeđene. Želja za nečim novim/prijemčivijim nije uspela, bar ne u meri kojoj su se nadali, i ne na ovaj način.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.