Blasphemous Rumours

Scenario: Akiva Goldsman (po istoimenom romanu Dana Browna)
Uloge: Tom Hanks, Audrey Tautou, Ian McKellen, Paul Bettany, Jean Reno, Alfred Molina, Jürgen Prochnow
Žanr: triler/drama
Trajanje: 149 min.
Proizvodnja: USA, 2006.
Zvanični web: http://www.davincicode-lefilm.fr/

Marketing je učinio svoje. Da Vinčijev kod je postao hit i pre nego što je snimljen i prikazan. Potvrda u vidu zelenih novčanica upravo pristiže, a oni koji nikada nisu davali ni pet para na navodnu kontroverzu - prvo oko knjige, pa onda i povodom filma - sada samo mogu da slegnu ramenima i tiho se udalje, kako ne bi uznemirili horde frikova koji ulaze u beskrajne debate o Crkvi, Isusu, (pseudo)istoriji, frizuri Toma Hanksa... Mnogo buke ni oko čega. Na kraju je to samo jedan, i po merilima p(l)itkog letnjeg blokbastera, poprilično loš film. Jeftin triler (i to od 125 miliona $), koji se pretvara da je novo Ime ruže, a ne uspeva da dostojno iznese čak ni palp matricu izvornika, i bar zabavi zlosrećnog gledaoca.

Ovako, to je preko dva i po sata pompeznog propovedanja. Jedno dugačko predavanje iz istorije, uz nekoliko varijacija, odnosno skretanja u vode alternativne istorije, a za svakoga iole obrazovanog i zainteresovanog za temu, obično otkrivanje tople vode. Očekivao sam bar neki novi momenat na idejnom planu, neku novu tezu, nešto sveže... ali ne, Brown je očito samo vešt kompilator. Scenarista Akiva Goldsman (Betmen i Robin) nije se potrudio da ovaj osnovni petparački ton pripovesti nekako oplemeni na čisto formalnom nivou kroz zaplet i likove tj. da nam pruži intrigantni triler, da nas zainteresuje za aktere. Uz plošne likove lišene karakterizacije (za glavnog junaka znamo da je klaustrofobičan, i to je to), suvoparnost ovakvog pristupa je još naglašenija. Lekcije iz istorije su ispresecane amaterski postavljenim scenama potere i istrage, u kojima bezlični manirizam reditelja Rona Howarda dolazi do izražaja.

Film je do te mere raspričan da nam se u dijalozima izlaže i ono očigledno, i ono suvišno, a naročito sve ono što scenarista nije znao kako drugačije da uvede prirodno, kroz postupke junaka. Ako se neko nije potrudio da scene koje predstavljaju okosnicu trilerskog zapleta (npr. poigravanje sa policijom u muzeju, bekstvo od nesuđenog egzekutora...) učini uverljivim, zašto bi mu verovali i za ostalo? Ukoliko o likovima saznajemo tek ponešto iz nevešto uklopljenih flešbek-scena, zašto bi nas bilo briga za njih? Ukoliko je identitet čoveka iz senke (prvi nazovi obrt) do te mere predvidiv, a konačno „otkrovenje“ (drugi nazovi obrt) je doslovce hodajući mekgafin, u čemu je bilo kakva draž misterije? Nema draži, nema misterije, nema napetosti, nema avanture... Nema nikakve poente, zaista, dalje nabrajati čega sve nema. Zanimljive i lepe lokacije na kojima je film sniman, kao i prisustvo Iana McKellena, koji je uneo nešto duha i šarma u svoju ulogu, jedina su dva plusa u moru dosade i ispraznosti.

Da Vinčijev kod je samo uzmuvao talog mediokriteta – različito ideološki opredeljenih pobornika jednako ostrašćenog razmišljanja tuđom glavom. Ovo pretenciozno ostvarenje je suštinski na nivou The Omega Code filmova, samo iz (radikalno) suprotne pozicije. Zapravo, i ti filmovi su manje loši pošto su barem otvorena hrišćanska treš propaganda, a Howard se u svom filmu bavi nekim navodno bitnim pitanjima kartonskih likova, koji se usred svog tog palamuđenja niti jednom ne dotiču kompleksnog pitanja vere. Ali vera je ipak nešto lično, i kao takva nije baš podobna, kako za filmske producente, tako i za Crkvu sâmu.

S druge strane, pogledajte Poslednje Hristovo iskušenje. Očovečenje Isusa je dato u funkciji lične drame, a dileme uzdignute na nivo koji može dotaći i neverujećeg pojedinca. Preispitivanje vere koje ne negira nužno smisao iste, ali postavlja zanimljiva pitanja. Film koji je, za razliku od Da Vinčijevog koda, zaslužio da se o njemu priča.