Nakon što je govorio za Popboks, Greg Dulli ovog puta svira za našu saradnicu. Čak i poklanja... pesme i košulje
Mesto: Klub Flex, Beč
Vreme: 15. avgust 2006.
Intro
Kraj osnovne škole, kao i najveći deo srednje škole, moj život su, kako čudno, obojili i umnogome vodili
The Smiths. Njihove plemenite melodije i Morrisseyevo usamljeničko i
preestetizovano shvatanje života bile su savršeno utočište i dovoljna hrana mojoj tadašnjoj stidljivosti, nesigurnosti i introvertnosti.
Kada sam tako naivna u jednom trenutku prvi put iskusila prljavi zvuk, sirovost, inteligentnu i eksplicitnu seksualnost četvorke iz Sinsinatija (Ohajo)
The Afghan Whigs, moj mladi puritanski um kao da je doživeo blagi strujni udar – nikada pre nisam znala da to postoji, barem ne u muzici. I nikada pre toga nisam čula za spoj grungea i soula, a još manje da to može da zvuči TAKO dobro.
Godine 1993. izašao je njihov album
Gentlemen (četvrti po redu, ako računamo danas raritetni
Big Top Halloween) i to je bilo kao da su stotine ili hiljade devojčica izgubile nevinost, a sve bez fizičkog kontakta. Nikada pre toga seks nije zvučao tako primamljivo za Generaciju X, sem možda uz My Bloody Valentine, iako je
Gentlemen govorio o kraju veze, njenom odugovlačenju, ljubavi, raspadu.
Prince, Marvin Gay... u redu, ali pričam onima koji su odrastali u 90-im. Te godine je
Gentlemen zauzeo drugo mesto na NME-evoj godišnjoj listi albuma (tada je NME još imao smisla), i svako kome je ovaj album, kao i rad The Afghan Whigs uopšte, ostao nepoznanica, propustio je značajno, mada poprilično osobenjačko poglavlje savremene muzičke istorije.
Dva albuma kasnije - i The Afghan Whigs su se raspali, ostavivši naredne generacije teško oštećene. Ali,
Greg Dulli, glavni lik ove grupe, i jedan od najznačajnihih muzičkih autora današnjice, nastavio je da radi – s podjednakom strašću – u grupi
The Twilight Singers, čiji je zapravo jedini stalni član bio i ostao ON. Dullijeve pesme se ljudima mogu sviđati ili ne, ali retko ko realan će osporiti da je njihovo dejstvo poput vijagre. The Twilight Singers su tiho i vredno objavljivali album za albumom, dok je Duli u međuvremenu obustavio sopstvenu navučenost na droge, podružio se sa Markom Laneganom (sećate li se The Screaming Trees?) i ove godine u maju izbacio četvrti – i verovatno najbolji album za Twilight Singers do sada,
Powder Burns.
Kao i svaki album AW i TS, tako i ovaj zahteva slušalačku zrelost i strpljenje koje se stostruko isplati. Dulli nikada nije pravio hitove na prvo slušanje. Niti su njegovi introspektivni tekstovi o strasti, požudi, ljubavi i smrti nešto što je lako za ponavljanje. Ali, na prvo slušanje ne možete jasno da čujete ni šta radi par u sobi do vas. Ovaj širi uvod nije uobičajen za prikaze koncerata, ali, presedan je učinjen zbog nepravedne potcenjenosti ove grupe među ovdašnjim poklonicima underground muzike.
Dakle, koncert
Beč je predivan grad. Iako ne razumem ni jednu reč nemačkog i osećam se preglupo. Klub Flex se nalazi na obali Dunava i izgleda nešto između Pogona i Akademije, s tim što toaleti nisu onako zastrašujući, već su u staklu iza kojeg se nalazi nepredgledna gomila bombona, lizalica i ostalih šarenih slatkiša.
Beč je grad u kojem sam sa prijateljima provela celo popodne i veče sa Gregom Dulijem i njegovom grupom, i prisustvovala veoma zabavnoj tonskoj probi. On je prijatelj od pre par godina. Moja prijateljica, prijatelj i ja smo od pet popodne bili u bekstejdžu sa TS. Mark Lanegan, duh odeven u crno, došao je nešto kasnije. Pre TS je svirao Jeff Klein, klavijaturista TS, ali smo taj deo skoro ceo propustili. Onda je došao trenutak da izađu TS – ja sam Gregu samo rekla „I’m ready“, ukucala šifru za izlazak iz bekstejdža i zakoračila u publiku. Par sekundi kasnije TS su izašli na binu pred nekih petstotinak ljudi i krenuli da krljaju – ali BUKVALNO – I’m Ready.
„Whatever you heard about me before
believe me, theings ain't what they were
whenever you look at me or talk to me
you sound just like her – I’m ready to love somebody„
– urlao je glas formiran od Camel Lightsa. Bečka publika je nekako prekulturna i statična, ali su sa velikom naklonošću pozdravljali grupu koja je već posle prve pesme ostavila hektolitre znoja.
Zvuk se skoro materijalizovao, u vidu nekog neuništivog zida. Greg Dulli i prijatelji su nas vodili kroz mračne hodnike kolektivne podsvesti, mameći nas u zavodljivu lepotu Bonnie Brae ili trijumfalnost Too Tough To Die. Onda je izašao Mark Lanegan, princ tame, i sledećih par pesama mogla je da bude jasna indikacija čemu da se nadamo od Gregovog i Markovog projekta Gutter Twins.
Live With Me (obrada Massive Attack feat. Terry Callier) je sumorna ali romantična barska pesma i veliki favorit, iako sam tečka srca prihvatila da Dulli sa bilo kim deli svoje pevačke linije. Greg Dulli u jednom trenutku predstavlja svoj bend, pa da ponovimo: pored pomenutog Jeff Klein-a, gitarista Dave Rosser, intelektualna osovina benda i gitar-majstor, Scott Ford koji, kako je moja prijateljica primetila, izgleda kao istetovirani i dugokosi Gordan Kičić (!), i bubnjar-ubica i neodoljivo simpatični čovek Bobby MacIntyre.
Where did You sleep Last Night , poznatija u verziji
Nirvane, ovde je izvedena uz Laneganovo učešće, i samo je zabavna tačka (ako išta može da bude zabavno kada pred vama ukočeno stoji Mark Lanegan) pre daljeg razbuktavanja vatre.
Mark je otišao, a Greg je nastavio da zavodi publiku, i dalje relativno mirnu ali podosta hipnotisanu njegovom sigurnošću (za razliku od Marka koji deluje kao da čak i i stoji sa nesigurnošću). Mirnoća publike u trenu biva narušena pesmom sa poslednjeg albuma Afghan Whigsa i jedinom njihovom te večeri odsviranom pesmom – 66. Bila sam dosta razočarana što nisam videla nijedan brushalter kako leti ka bini, kao što je to čest slučaj na njihovim koncertima, a ovo je bio pravi trenutak za to. Ako 66 nije muzički ekvivalent orgazma, onda ne znam šta jeste. Možda Teenage Wristband, jedan od ličnih favorita („she said you wanna go for a ride? i’ve got 16 hours to burn and i’m gonna stay up all night'').
Prvi set se završio himnom prljavog podzemlja 40$ – u kojem posle stiha „we go underground, cuz there’s emptiness above“ pesma mutira izletom u Beatles stih „she loves you yeah yeah“ i završava sa „i’m just being honest“’, što je, recimo, stih kojim biste najpreciznije opisali Dulija, u svakom smislu. U ovoj pesmi njegov glas i pevanje zvuče nešto drugačije od onoga na šta nas je navikao – budući da on u njoj preuzima ulogu opako pevajući tekst napisan u dilerskom slengu.
Nakon pauze od par minuta, Greg seda za klavir i svira od Black Love do Crazy (ne pesma AW, već Gnarls Barkley – verovali ili ne, prvo sam čula tu pesmu u ovom izvođenju), onda se vraća u centar, gde i pripada, i TS opet bude čežnju... u The Killer. Heteroseksualni muškarci razmatraju svoju orijentaciju. Koncert se završava posle sat i po magičnom Underneath the Waves, bubnjar postaje sve luđi, a da je klub koji slučajem počeo da gori, niko ne bi primetio. Jer, vatre je bilo svugde. Kome tada nije jasno da je Duli zapravo opet na vrhu, kao onda kada su vladali AW, taj neka se drži Artic Monkeys. Najbolji koncert na kojem sam ikada bila.
Bekstejdž, piće, bus, pozdravljanje. Ljubičasti autobus je odjezdio putem Švajcarske. Pored utisaka, ostalo je i nešto opipljivo - pogodite ko je dobio Gregovu košulju posle koncerta.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.