Novi album portlandskih indie pesnika je u prvoj nedelji prodaje postigao neverovatan uspeh na Billboardovoj listi albuma u SAD: nakon što se popeo na drugu poziciju, bio je to najveći uspeh te vrste za njihovog legendarnog izdavača. Na zvaničnoj britanskoj listi albuma su došli do 16. pozicije
Lepršaviji od
Of Montreal, sugestivniji od Elf Power,
the Shins su još od prvog albuma
Oh, Inverted World (2001) postali sinonim za melodični gitarski pop, čvrsto oslonjen na tradiciju koju su uspostavili još the Kinks, Byrds ili Love tokom 60-ih. Stvarajući u trenutku kada se većina grozničavo vraća new wave uticajima, ovakve reference mogle bi na prvi pogled zvučati anahrono.
Međutim, umesto pukog podražavanja, one su poslužile kao polazna tačka neskrivenom anglofilu Jamesu Merceru u potrazi za savršenom pop pesmom. Tom idealu biće najbliži na drugom albumu, malom remek-delu Chutes Too Narrow (2003).
The Shins su nastali 1997. godine u Albukerkiju kao off projekat Mercerovog matičnog benda Flake (koji je potom mutirao u Flake Music). Snimali su u improvizovanom studiju u podrumu, neopterećeni ugovorima i obavezama, i verovatno je to razlog zašto prva dva albuma nose toliko bajkovite topline.
Tapšanje, akustične gitare, usna harmonika i utonirane prateće klavijature činile su fantastičan zvukovni okvir u kome je Mercer impresionistički preturao po ranjivoj prošlosti, svetu oko sebe i dosadašnjim umetničkim dostignućima. I to bez suvišnog rasplinjavanja, u vedrom, eskapističkom polučasovnom koloritu.
Iako su the Shins nesumnjivo indie bend, njihove teme su lišene bilo kakvog elitizma. Skriveni dragulji sa Chutes Too Narrow odjednom su se pojavili u filmovima poput Elizabethtown ili Garden State kao i u kultnoj seriji Ed.
Stoga su i očekivanja za
Wincing the Night Away nesumnjivo bila velika. Naime, the Shins su se očigledno našli u raskoraku. Festivalski nastup pored dijametralno suprotnih
My Chemical Romance i saradnja sa producentom Joeom Chiccarellijem (
Beck, U2) jasno signaliziraju kuda bend želi da se kreće. Naravno da suočavanje sa mainstream publikom ne mora biti loše samo po sebi, ali album donosi polovične rezultate.
Najlepše teme Australia, Black Wave i završna A Comet Appears su ujedno i najbliže pop melodijama sa prethodnih ostvarenja. Pilot-singl Phantom Limb je pristojan, ali ništa više.
Oscilacije dolaze sa
Split Needles i
Sea Legs, kada nepotrebno liče na
Coldplay-koji-glume-U2. Ovo je delo odmerenih, iskusnih muzičara koje ne pokreće zanos, nego razum. Na sreću, ne zvuče pretenciozno niti dosadno, već neujednačeno.
To više nije bend zbog koga ćete iskočiti iz stolice. Dobacili su do drugog mesta Bilbordove liste.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.