Iako se za The Fratellis ne može reći da su vratili pop u reč britpop, da sam novinar NME, rekao bih da The Fratellis stand for everything Supergrass used to stand for.
Costello Music ima tu buzzcockovsko-supergrassičnu iracionalnost i energiju koje razaraju sklad njihovih pop-numera i pune ih neverovatnom energijom, ali ipak ne uspevaju da prikriju vrlo snažne pop-melodije i namere koje se kriju iza svega.
The Fratellis time najpre prevazilaze jednoličnost koja krasi savremene konkurente.
S druge strane, u njihovoj muzici mogu se prepoznati razni uticaji iz istorije britanskog popa, i iako su razbijački singlovi
Henrietta i
Flathead nešto što definitivno dolazi iz korpusa aktuelnih favorita NME, ostatak preuzima uticaje još od protopop pokušaja s početaka rokenrola, preko The Jam i T.Rex, pa sve do Blur i Boo Radleys. Od savremenijih bendova, The Fratellis su najbliži fetišizaciji melodije
The Futureheads i dinamici
Hot Hot Heat. U tom kontekstu
Flathead se izdvaja kao jedan od autentičnijih singlova koje je ova scena iznedrila.
I upravo su možda Boo Radleys najbolja referenca za The Fratelis, čiji Costello Music zvuči kao Wake Up! za 2007. Iako je još rano govoriti o tome da li neke numere sa Costello Music imaju tu neponovljivost kao Wake Up Boo! ili It’s Lulu, The Fratellis su uz Boose jedini bend kom uspeva da u prašteći gitarski komad ubaci trombon i da mu ta diverzija uspe.
Emotivni centar albuma je energična i poletna ljubavna pesma For the Girl sa sve igrama reči poput She was into the Stones when I was into the Roses, i zaokruženom pričom u trajanju od 2:48. Ova numera svakako ulazi u neku antologiju Best of 2007.
The Fratellis kanon čine brze pop-numere s garažnom spontanošću, ali vrlo promišljenom svirkom i produkcijom kao što su Got Ma Nuts From a Hippy ili Cuntry Boys and City Girls.
Pa ipak, The Fratellis se od svojih saboraca možda i najviše izdvajaju po sporijim numerama.
Whistle For the Choir je old school britpop na tragu Blurovih sporijih i svedenijih numera.
Vince the Lovable Stoner vrši odličnu pop-aproprijaciju country rock uticaja, nešto što već deset godina ne uspeva
Fountains of Wayneu, s dosta energije i začuđujućom zanatskom zrelošću. Ubedljivu sporiju numeru s korenima u čistom popu iz 50-ih i ishodištem u koncertnom favoritu isporučuju u
Old Black’n’Blue Eyes, gde uspevaju da savladaju materijal koji se mogao oteti kontroli i postati kič.
Ova vrsta uspelog žanrovskog ukrštanja s pop-ishodištem čini da Costello Music u kontekstu sadašnje britanske scene bude ono što su Jahači magle bili u kontekstu ondašnje jugoslovenske scene – moderni genre-bending pop koji unosi nešto novo u mainstream.
Costello Music je britanski pop u najboljem smislu, neka vrsta pop Rubikove kocke, vešto osmišljena garažno-britpop-indie igračkica koja poziva da joj se stalno vraćaš, iako se naizgled bavi efemernim pesmama za skakutanje.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.