Posle razvoda sa Ditom Von Teese, MM je izjavio kako „više nema želju za životom i ne može da podnese pomisao da neće imati koga da drži za ruku u paklu“. Nakon oporavka, nova ljubav je maloletna glumica koja odanost dokazuje u pornofilskom spotu Heart-Shaped Glasses. Romansa teče uz potoke krvi...
Kada se desio
masakr u Kolumbajnu, muzička javnost se pitala kako će se Marilyn Manson izvući iz te situacije pošto je on bio apostrofiran kao jedan od krivaca. Na Kolumbajn je odreagovao zvučnim udarom remek-dela
Holy Wood (2000) kojim je pokazao da je življi nego ikad.
Posle masakra na univerzitetu
Virdžinija Tek, dobrih sedam godina kasnije, niko ne pita za Mansonovu reakciju. On je sada tema tabloida zbog romanse sa upola mlađom glumicom Evan Rachel Wood, i polako javnost počinje da zalazi iza maske ovog shock rockera.
U muzičkom smislu, 38-godišnji
Marilyn Manson (aka Brian Hugh Warner) je i dalje živ i operiše u saradnji sa Šveđaninom Timom Skoldom, koji je posle zanimljive solo ploče i rada u grupama KMFDM i Shotgun Messiah, odlučio da mu je najbolje pod Mansonovim skutima. Skold mu je u zamenu za dom pružio novu formulaciju trademark zvuka, mešavinu industriala i glama koja je podesna i za klubove i za stadione.
Eat Me, Drink Me produžava hardver prethodne ploče The Golden Age of Grotesque (2003), na kojoj je Manson sa Skoldom osmislio vrhunski ispoliran novomilenijumski goth mainstream. To je taj zvuk, započet negde sa obradom synth pop klasika Tainted Love engleskih veterana Soft Cell, koja danas maltene stoji kao manifest savremenog Mansona.
Mansona očigledno više ne zanimaju provokacije i prevelika agresija: i sam je svestan da je pored komercijalnog i svoj umetnički vrhunac dostigao na albumu Mechanical Animals (’98). Doduše, taj album je producirao tada vrlo aktuelni Michael Beinhorn (Soundgarden, Hole, Korn), a kao savetodavac služio mu Billy Corgan.
Kao i Golden Age i Eat Me nosi mnoštvo sporijih glam-goth numera. Zlobnici bi rekli da je Manson svoja poslednja dva albuma proveo tražeći novu Coma White koja je svojom grandioznošću zapečatila Mechanical Animals kao savremeni klasik.
Osnovna razlika je u tome što je Golden Age of Grotesque bio okretanje prema evropskim ekspresionističkim stilizacijama, dok je Eat Me Drink Me, pomalo predvidljiv album u kome nas Manson uvodi iza maske. Kao što javnost posle njegovog turbulentnog privatnog perioda i razvoda, zalazi iza površine shock rockera, tako i Manson ovde pravi „album Briana Warnera“.
Naravno, i Manson i Warner su zaljubljeni u r’n’r mitologiju. Štaviše, većina Warnerovih prijatelja su mu postali bivši pošto se i privatno ponašao kao Manson. Stoga ne treba da čudi da i u Warnerovoj intimi nalazimo punokrvne Mansonove pesme.
Međutim, kada je neko predugo iza maske, postavlja se pitanje koliko nas zanima da tu zalazimo? Naročito ako uzmemo u obzir da je Manson znatno veštiji u tretmanu globalnih koncepata nego istinske intime, i kada tome dodamo da je njegov udar dobrim delom baziran na sjajnom smislu za humor, i političkoj provokaciji, čega po definiciji u intimi nema?
Upravo zbog odsustva ovih atributa, a uprkos svojoj priličnoj solidnosti, Eat Me, Drink Me ostaje fiks za fanove, ali i tek fusnota u čitavom korpusu Mansonovog rada.
Zlobnici bi rekli da na Eat Me Drink Me, Manson nije našao novu Coma White. Međutim, niko ne može da ospori da je ova ploča vrlo solidna, vrlo konzistentna, bez kapaciteta da konvertuje fanove, ali da takođe ni ne razočarava stare.
Ako nekoga zanima, Manson je još uvek živ. Mene, recimo, zanima.
Komentari
-
Nemanja (gost)
| 06.09.2008. 15.12.40
Manson je king rocka,i zbog njegove licnosti,kao osobu ga obozavam,a to sto ce mu zlobnici reci i nije ga briga,jer on je taj koji vodi sve i on je taj koji je iznad svih,rockera naravno.........Veliki ZOP svim fanovima Mansona....
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.