QOTSA su na novom albumu ugostili neke zanimljive ljude: pevača Strokesa Juliana Casablancasa, frontmena Ninch Inch Nailsa Trenta Reznora, svog bivšeg lidera Marka Lanegana i gitaristu ZZ Topa Billyja F. Gibbonsa. I snimili... drugi put zaredom
Kada su Queensi sredinom februara u Los Anđelesu servirali pripadnicima sedme sile konture onoga što će par meseci kasnije izrasti u njihovo peto čedo, zbunjenost prisutnih se mogla opisati facijalnom ekspresijom agenta Kujana kad skapira ko je
Keyser Soze.
“Šta se desilo s prepoznatljivim zvukom gitara” ili “Kakav je sad ovo industrial šmek” ili “Gde su ovde melodije, do đavola!?”, samo su neke od mnogobrojnih enigmi nastalih u glavama odanih novinara koji se odbijali da prihvate mogućnost da Josh Homme i kompanija podbace i izdaju loš album. “Po drugi put zaredom”, procedili su kroz zube neki hrabri u zadnjim redovima.
Četiri meseca kasnije jedno je sigurno –
Queens of the Stone Age mogu još gore od
Lullibies To Paralyze (2005),čija se prosečnost još i mogla objasniti neophodnom tranzicijom nakon unutarbendovske turbulencije. Nepotrebno je hvatati se sad za klasike
Rated R (2000) ili
Songs For The Deaf (2002) u pokušaju da se ocrni
Era Vulgaris, jer je ona, prosto, jedna bezidejna kreacija koja je sama sebi najveći protivnik.
Ruku na srce, postoje deonice u kojima ploča dostiže određeni nivo korektnosti.
Make It With Chu, poznata iz kolekcije
Desert Session, zvuči kao melem sa svojim funky prizvukom, mada je i kao takva pogodna tek za B stranu. Mračne laganice
Suture Up Your Future i
River In The Road, sa povratnikom
Markom Laneganom pred mikrofonom
, jedini su momenti koji bi normalno mogli stajati u diskografiji Queensa, međutim to je sve premalo da bi se o celini moglo govoriti s bilo kakvom pozitivnom konotacijom.
Neshvatljivo je da većina pesama zvuči toliko jeftino da bi se bez problema moglo reći da su sklopljene, pa i snimljene za vreme menjanja osigurača ili usisavanja predsoblja (mada, opet, ko zna koliko li je Joshovo predsoblje?). Rifovi su neinspirativni i često mučni, prelazi nesrećno osmišljeni, a refreni... Koji refreni?!
Potez da se naslovna stvar izbaci sa albuma, iako u njoj gostuje prekaljeni lisac
Trent Reznor i uz to je jedna od retkih svetlih tačaka celokupne sage vezane za
Eru Vulgaris je, zapravo, jako bezvezna fora.
Učinak
Juliana Casablancasa u singlu
Sick Sick Sick je patetičan, no čak i da je dotični svoju minornu deonicu otpevao na šatrovačkom i odsvirao na ukuleleu, ne bi načinio tu parodiju od hita zanimljivijom od afričkog prvenstva u karlingu i manje iritantnom od neprekidne kiše na vašem preskupom desetodnevnom odmoru na Maldivima.
Drugi singl 3’s and 7’s, oda pokeru, Joshovoj najvećoj strasti, u najboljem slučaju poseduje solidan refren, ali je užasno otpevana tvorevina s gitarskom pedalom koju možete naći za 133 dinara u prosečnom kineskom butiku.
Ostatak se proteže od katastrofe do očaja i nazad... Battery Acid doduše priziva Kyuss, ali je praznija od naših fudbalskih stadiona. Uvodnu Turnin’ on the Screw odmega-giga-teradosade ne može spasiti ni jedan zeppelinski psycho-groove, dok je I’m Designer vrhunac ovogodišnje neinventivnosti, iako je tekst odličan. Na kraju se nalazi psihodelični eksperiment Run, Pig, Run, koji je neuspeo koliko i grozan, i koji na fin način zaokružuje ovaj manifest lošeg ukusa za 2007. godinu.
Songs From The Deaf je bio inspirisan Joshovim dosadnim vožnjama kroz južnokalifornijsku pustaru, dok je Era Vulgaris nastajala na svakodnevnim tumaranjima kroz glamur Holivuda, i ako se posle svega može izvesti bilo kakav zaključak, pesak je jedna golema dragocenost.
Komentari
-
As (gost)
| 10.06.2010. 08.43.12
Ovo je zapravo dobar album. Samo se sporo otvara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.