Po ko zna koji put Wellesov Građanin Kejn (Citizen Kane, 1941) proglašen je za najbolji film, ovog puta po oceni Američkog filmskog instituta (A.F.I.), što ga čini najboljim američkim filmom svih vremena. Ovu ocenu uvažava i podrazumeva sva svetska javnost. Reč je o dugotrajnoj neprikosnovenosti koja je postala svojevrstan aksiom, nešto što se ne uzima u razmatranje i ponovno procenjivanje.
A opet, pozicija ovog filma u krugovima stručnjaka, filmofila, pa i među običnim gledaocima više je nego problematična. Ovaj film, naime, uopšte nema svoje fanove, nikad nije bio komercijalan, o njemu se van ove liste malo priča, a – kako kažu ljubitelji Orsona Wellesa – ne predstavlja čak ni najbolji film ovog reditelja.
Otud je Građanin Kejn velika enigma: on je enigmatičan po strukturi, enigmatičan po poenti, enigmatičan je i po atmosferi i, na kraju, po specifičnoj poziciji unutar istorije filma koja nikad nije do kraja istražena.
Zvanična verzija govori da je ovaj film značajan zbog svoje eksperimentalne aure, gde su prvi put isprobana radikalna rešenja u tretmanu filmskog jezika, poigravanje s dubinskim planom, subjektivci bez subjekta, višekanalni zvuk, nelinearna montaža. To pionirstvo u korišćenju ovih rediteljskih elementa takođe je pod velikim znakom pitanja. Od Abela Gancea, preko D.W. Griffitha, do Carla Theodora Dreyera, Sergeia Eisensteina, pa čak i Hitchcocka, vidimo sva ova rešenja iskorišćena do maksimuma, samo bez navodne istorijske upadljivosti i zvanične verifikovanosti.
Mnogi pominju interesantne okolnosti u veti s biografijom poznatog novinskog imperijaliste Williama Randolfa Hearsta, hrabro kritikovanog i dramski izazvanog u Građaninu Kejnu, i to likom koji u filmu tumači sam Welles. Ali s obzirom na to da je američka kinematografija već poznavala socijalnu oštricu Franka Caprae i liberalnu demokratičnost Johna Forda, stvara se utisak da je Kejnova društveno-politička subverzivnost pomalo naduvana.
Ne treba zaboraviti da je film sniman 1941. – u situaciji gde bukti najstrašniji rat čovečanstva, gledamo priču o životu jednog biznismena; dakle, u istoriji kinematografije koja nam je ponudila najveće heroje i antiheroje, odmetnike, razbojnike, ljubavnike i ratnike, mi gledamo film o duhovnoj praznini jednog tipičnog industrijalca!
Čak i iz najlogičnije produkcione perspektive može se reći da je siže ovog filma krajnje nezanimljiv. Zapravo, ovaj film je krajnje dosadan. On je toliko dosadan, da najveća industrija zabave nije znala šta da radi s njim, pošto je već potrošila puno novca zarad specifičnog ugovora koji je imala sa Wellesom na ime njegove radio-adaptacije Rata svetova H.G. Welsa.
Naime, Orson Welles je jedini debitant u istoriji klasičnog Holivuda koji je imao odrešene rediteljske ruke. To se i te kako vidi u snimljenom materijalu i upravo to istorijski akcentuje Građanina Kejna. Ovo delo je unutar najzanimljivije fabrike iluzija nešto sasvim suprotno – demistifikacija trika, otkrivanje karata, spuštanje na zemlju i, što je najosnovnije, reč je o filmu bez ikakvih emocija. I taj „pas koji laje, a ne ujeda“ pokazao se savršenim za sve top-liste.
Amerikanci, kao stručnjaci za ekonomiju, odlučili su da svoj najveći presedan iskoriste tako što će ostatku sveta ponuditi lažnu definiciju uspeha i time zadržati svoj kinematografski tron. Jer, Građanin Kejn je po svojoj strukturi evropski film. Hladan, dosadan, intelektualan, naučno-eksperimentalan, kvazisocijalan, on će postati paradigma svega što definiše evropski umetnički film u doba hladnog rata, od Bergmana do Antonionija.
Hladnog rata više nema, nema ni zlatnog Holivuda, ali dosadnih filmova ima više nego ikad. Izgleda da je industrijalac William Hearst, na kraju, ipak pobedio. Malo je poznato da je upravo taj Hearst bio i uspešan filmski producent, ali – to je druga priča.
Komentari
-
najgorost (gost)
| 29.09.2010. 10.31.01
gradjanin kejn je veliki film - ne svakako najveci - ali jedan veliki film sigurno jeste. poenta nije samo u sjajnoj fotografiji, potretisanju čitavog života jedne javne ličnosti vec i u "rosebud" - poruci da od svega što postignemo, djetinjstvo i sjećanja na njega su najjača...
I Hearst nije prikazan kao nezanimljiv i društveno nekoristan lik..
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.