Untrue

Mračni gospodar Krojdona vratio se albumom koji nadgrađuje jake strane njegovog prvenca na takav način da bi ovo mogla biti prva stvarna pop ploča celokupnog dubstepa

Uroš Smiljanić

Ocena:
8

Uprkos činjenici da je Burialov debi album prošle godine završio veoma visoko na kritičarskim listama i definitivno postavio dubstep na mapu popularne muzike kao „novu“ veliku pojavu, ovaj talentovani producent odlučuje da i dalje ostane anoniman.

„Svega pet ljudi znaju da ja pravim muziku“, veli Burial u jednom od nedavnih intervjua, objavljenom na sajtu Hyperdub, svesno birajući da ostane u senci, bez imena, odbijajući da svoj identitet i lice stavi ispred muzike i da muzici pripiše nešto što ne bi umela sama da kaže; odbijajući, na kraju, potencijalno unosnu najamničku karijeru bitmejkera za tiražne pop izvođače.

Ovo je osvežavajuće častan pristup i lepo je čuti da muziku na drugom, tradicionalno nezgodnom albumu krasi jednak nivo discipline i posvećenosti ličnoj viziji.

Burialov istoimeni debitantski album bio je tamna, preteća, melanholična šetnja kroz izmaštani London potopljen u nekoj mogućoj prirodnoj katastrofi, sastavljena od klaustrofobičnih šumova, organski toplih subbasova, teških ritmova i prošaputanih glasova. Kada čovek za pseudonim odabere reč „ukop“, tmina i melanholija su najmanje što se od njega može očekivati. Untrue ovu formulu rafinira.

Zvuk na ovoj ploči je kao skalpelom oblikovan, precizan, čist i odmeren, tako da slušaoca pogađa tačno u centar za ravnotežu. Untrue formalno pripada plesnoj muzici, ali ovo nije ploča za klubove. Njeni ritmovi su neprirodni, mehanički nelogični, neorganski, oni se sapliću kao mašine koje pokušavaju da imitiraju život, frustrirane što ga, i pored sve veštačke inteligencije kojom su obdarene – ne razumeju.

Ispod ritmova su i dalje zrnaste polaroid fotografije iz stvarnog ili izmišljenog života, fini talog digitalnog smeća, šuštanja i pucketanja, semplova govora ili udara čaura iz repetiranog oružja o pod. Burial zna da je dubstep prirodni nastavak filozofija drum ’n’ bassa, garagea i two stepa, i da je u njihovoj osnovi uvek „stvarna“ stvarnost, a ne samo virtualna realnost hard diska i digitalnog studija; njegova muzika se rađa u sobi, ali živi u gradu, na ulicama i ispod njih.

I dok je na prvom albumu ponekad korišćeno pevanje, više kao ukras, na Untrue Burial kao da pokušava da napravi sponu sa „pravom“ pop muzikom tako što svojim robotskim skeletima smelo dodaje bogate (barem u ovom kontekstu) pevačke aranžmane. Ovo se delom pokazuje kao blagoslov, a delom kao prokletstvo. Jer, ma koliko bila snažna emotivna dimenzija soul i r’n’b preliva koje vokali donose Burialovim pesmama, njegova potentna formula se njima redukuje.

Vrlo brzo se stiče utisak da slušamo istu kompoziciju u više verzija, pokušavajući da razlučimo poruke iza stihova koje producent, možda stideći se skretanja u pop a možda pokušavajući da izvuče maksimum iz tradicionalne forme, maskira brojnim filterima i efektima.

Slično pop eksperimentima Finca Vladislava Delaya, i Burial vokale i stihove tretira kao tajne kodove čije značenje ne sme biti sasvim otkriveno da bi magija živela. Pitanje je samo da li iza tajne stoji išta sem pretenzija na tajnovitost.

Jer Untrue u krajnjoj analizi deluje kao rad autora koji je maksimum u karijeri dostigao prerano. Previše puta tokom slušanja ovog albuma ima se utisak da prepoznajemo formulu, umesto da otkrivamo svet nastao u tuđem umu. Sudari oštrih udaraljki, klizanje basa i konstantno izmicanje otpevanih linija mogu biti hipnotički, ali Burialova hipertrofirana introvertnost veoma je blizu da iz suptilnog umetničkog iskaza posrne u čistu dekadenciju. Izolacija može biti umetnički vredna strategija, ali može rezultirati i neprijatnom narcisoidnošću.

Istina je, kao i uvek, stvar konteksta. Veče nakon prvog slušanja ovog albuma proveo sam u kafani, sa ciganskim orkestrom koji je ove godine odneo prvu nagradu na festivalu u Guči. U poređenju s njihovom eksplozijom života i boja, Untrue je zvučao kao blaziran, neiskren komad urbane dosade. A ipak, noć, samoća, mokar sneg na beogradskom nebu i ulici i Untrue na slušalicama nekoliko sati kasnije imali su tako mnogo smisla. Pripazite. Samoća je ponekad zarazna.

Audio:

Archangel (1 min)
Near Dark

Komentari

Lostisha (gost) | 21.11.2007. 12.53.58

recenzija je -f.e.n.o.m.e.n.a.l.n.a.. bural je - o.n.a.k.o.. .besh anonimnost, kad svi znaju da je tip britanac.
Googlisha (gost) | 21.11.2007. 14.12.29

ne, stvarno predivna recenzija!
djape (gost) | 21.11.2007. 15.23.54

"Istina je, kao i uvek, stvar konteksta. Veče nakon prvog slušanja ovog albuma proveo sam u kafani, sa ciganskim orkestrom koji je ove godine odneo prvu nagradu na festivalu u Guči. U poređenju s njihovom eksplozijom života i boja, Untrue je zvučao kao blaziran, neiskren komad urbane dosade. A ipak, noć, samoća, mokar sneg na beogradskom nebu i ulici i Untrue na slušalicama nekoliko sati kasnije imali su tako mnogo smisla. Pripazite. Samoća je ponekad zarazna." Cela recenzija je odlična ali poslednji pasus... poštovanje za ovo care! "Burial zna da je dubstep prirodni nastavak filozofija drum ’n’ bassa, garagea i two stepa, i da je u njihovoj osnovi uvek „stvarna“ stvarnost, a ne samo virtualna realnost hard diska i digitalnog studija" Inače, ovo je verovatno jedini stav u recenziji s kojom se ne bih složio, pre svega u vezi sa jungleom/d'n'bom. U svakom slučaju pravi dragulj od teksta - ako je broj komentara srazmeran broju iščitavanja teksta onda je baš bedak što ovakav tekst ima 30+ puta manje čitalaca od onog nesrećnog teksta o Van Goghu. Mir napolju.
djeneralche (gost) | 21.11.2007. 16.52.28

da stvarno super je recenzija i steta za zenske vokale meni deluje mekse zbog njih
Kid_A (gost) | 22.11.2007. 10.52.50

ovo je bolje od person pitch. posljednji pasus - to je to. album za ovo vrijeme, ovakav grad. night bus.
slow__riot (gost) | 23.11.2007. 15.25.21

untrue je album godine.
tkoraa (gost) | 25.11.2007. 23.27.43

sjajan album
Marko (gost) | 26.11.2007. 16.37.58

E ovakve recenzije zelim da citam.
ana (gost) | 27.11.2007. 00.02.56

burial je opet objasnio neke stvari! rezencija je veoma povrshna i prilichno suvoparna.
slow__riot (gost) | 27.11.2007. 13.52.07

da, slazem se sa anom, ne dopada mi se recenzija.
BladeRunner (gost) | 14.12.2007. 08.07.01

Ja se ne slažem sa Anom. Odlična recenzija dobrog albuma. Albumu mi dao 8, koliko i autor recenzije (ili bi on radije dao 7 :), a samoj recenziji bi dao čistu desetku. Keep up with the good work!
Doqtor (gost) | 29.12.2007. 14.29.48

odlicna recenzija, svaka cast

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike