Zablude loših vinara

Ima li kraja mitologizaciji „zlatnih 80-ih“? Da li je nedostižnost kvaliteta domaće novotalasne muzike zaista aksiom? Izložbe „Poslednja pobuna“ su povod da se konačno i o tome progovori

Nenad Pejović

Muzičko-medijska provokacija koju su 1981. iznedrili Paket aranžman i Artistička radna akcija (ARA) se u fluidnim srpskim granicama može posmatrati kao metod i kao model za ispiranje mozga srpskom mitologijom s kraja 80-ih. Novotalasne grupe su pokazale da se manipulacijom javnosti može postići kontrola iste te javnosti i, naizgled ni iz čega, nametnuti estetika i ideje koje pre toga nisu postojale na muzičkoj sceni. Kao što se u Srbiji i pre 1980. svirao rok i kao što se u vunenim vremenima pre Osme sednice srbovalo pod šljivama, tako je u pomenutim prelomnim trenucima i jedno i drugo dobilo specifičnu težinu, te presudno - i, čini se, doživotno - obeležava kako istoriju našeg roka, tako i istoriju naših života.

Dakle, još jedna teorija zavere.

Tu skoro je najveći živi srpski dramaturg izjavio kako se Ilija Čvorović, arhetip srpskog mučenika svetske zavere, ispostavio kao primer junaka koji je pametniji od sopstvenog autora. Zato ne bi bilo loše da se uzroci (bar muzičke) krize na našem podneblju napokon sagledaju iz trezvene i zrele vizure, a što se dosad zamenjivalo manipulacijom njenih posledica pod fatalnim motom “ćeraćemo se još”.

Iako je od Poslednje večere znano da izdaju mangupi u našim redovima, ova priča ne mora biti plod lične uobrazilje, nekakvog božanskog plana ili stvar pukog odražavanja jedne (sub)kulturne matrice na stvarnost u kojoj se događao gazimestanski narod.

Naime, svedoci novotalasnog vremena kažu da je milicija sasvim mirno prolazila pored, po JUS-u gledano besprizornih omladinaca kakve možete videti OVDE u najnovijoj epizodi novotalasne mitomanije, što je usamljen primer u istoriji tog perioda u Istočnom bloku.

Beogradski SUP je 1984. sačinio "Informaciju o pank pokretu i pojavama vezanim za ovaj pokret u Beogradu" u kojoj se “na 10-ak strana prvo iznosi sažeta i prilično precizna kratka istorija rokenrola do pojave panka”, a što je “utemeljeno na ozbiljnom čitanju relevantnih izvora, ističući suštinsko i nesporno levičarsko opredeljenje panka” uz “jedno zanimljivo poglavlje sa procenama prometa i zarada najvažnijih menadžera i producenata na tadašnjoj rokenrol sceni”.

Sonja Savić je svojevremeno objašnjavala da smisao jedne od himni generacije o kojoj je reč, pesme Mi menjamo dan za noć nije bila glorifikacija famoznih beogradskih žurki, već u tome da je država počistila noć od siledžija, za njih. Konačno, gotovo svaki rok kritičar koji je stasao u to doba (a to su, slučajno, je li, takoreći i jedini rok kritičari koji se ovde i sada priznaju i prepoznaju kao takvi) neće propustiti da napomene kako su u toj priči veoma ozbiljno učestvovale mračne sile državne bezbednosti.

O samoj muzici tog doba može se reći da je u svojim zvezdanim momentima bila blistava, vizionarska, bez ograničenja, i da je zasluženo postala deo našeg kolektivnog sećanja. I jeste, raskrinkavala je laž ušuškanosti svakodnevnog življenja na kredit u SFRJ čije su nam kamate kasnije ozbiljno zagorčale život. Ali, ta muzika nije instinktivno reagovala na zbivanja iz svakodnevice, njen angažman je bio drugačiji od “rokerizacije seljaštva” od strane Bore Đorđevića ili Džonija Štulića, koje su novotalasovci uglavnom prezirali zbog opančarstva, pretencioznosti ili generacijskog jaza.

Jer, kome su bili namenjeni lucidni vic-esej Ljubavna priča, ošamućujuće šarmantne društveno-istorijsko-ideološko-nadrealističke studije Maljčiki ili Kenozoik, ili slobodarski idealizam Neba ili Vi? Svakako ne onoj većini za koju nam je rečeno da se stidela zbog toga što sluša „slavuja iz Mrčajevaca“ ili „luče iz Kasidola“.

Ali, svakako da onima koji će u budućnosti kao nova građanska klasa osloboditi srpsko društvo od ideološkog zaglupljivanja i vratiti ga na kolosek tradicionalnih, pravih vrednosti. (Kao što je i hip hop, poslednji važan muzički talas, uz svu duhovitost, pretencioznost, stereotipe i istine koje plasiraju mikrofon artisti, prihvaćen kao još jedna cigla u u zidu građanske odbrane od seljaka). Ljudima koji su u borbi protiv narodnjačkog kulturnog modela ostavili najbolje godine na uličnim protestima, da bi budućnost, kada je konačno došla, proslavili u kalašnjikov/mesečina transu.

I zato je, rušeći zid jedne laži, novotalasno društvo pomoglo da se izgradi deblji zid jedne druge, veće zablude pod sloganom “nećemo da pobedi narodna muzika”. Zablude, naravno, uvek pevaju najlepše, ali takvi patetični vapaji, već tada je to bilo jasno, nisu imali nikakav efekat. Narodna muzika, ni kao sama muzika, ni kao kulturni model, ovde nikada nije ni bila poražena da bi uopšte pokušavala da pobedi.

Osim toga, narodna muzika je u samom temelju rokenrola - da li su vam za to potrebni bolji primeri od Elvisa, Dylana, Stonesa, Zeppelina, Younga, Byrdsa ili Casha? Ili, da li potrebno navesti da onaj koji je video dalje od ostalih, ne videći nažalost nadolazeći sopstveni usud, u prelomnim danima ponudio plemensko-narodnjačkog sabornika koji "jedini sme da nas pogleda u oči", umesto sebe.

Taj nesporazum traje i danas, pa se odavno sazrela generacija kojoj potpisnik pripada smatra poslednjom koja je postigla kakvu-takvu afirmaciju na domaćoj gitarskoj sceni, dok se rokerska/popkulturna i svaka druga žabokrečina u kojoj stoji srpsko vreme proglašava za odgovornost zlih narodnjaka i političkih struktura koje su ih podmetnule, satanizujući rokenrol.

U međuvremenu, parališuća senka “zlatnih 80-ih” neprestano pada preko gotovo svega hvale vrednog što je nastajalo i nastaje i dalje, stvarajući utisak da je sve ostalo kvarna, drugorazredna roba namenjena eskapizmu, a ne stvarnosti. Otuda i ne čudi jalovo osećanje mučeništva prisutno kod ovdašnjih rokenrolera da su sva post-Paket aranžman nastojanja učinjena “protiv sebe”, protiv sopstvene egzistencije i, da sprdnja bude veća, gotovo sve stvoreno u poslednje dve decenije smešta se u kutiju sećanja na kojoj piše “kao da ničeg nije ni bilo”.

Ilustracija? Uporediti broj ljudi koji je gledao film Sretno dijete sa brojem onih koji su uopšte čuli za film Bilo jednom… koji se bavi novosadskim rokom 90-ih.

Uvažene kulturne heroje posttitovskog doba nasledile su više ili manje autentične grupe koje se etiketiraju kao nacisti, fašisti, narkomani, ustaše, četnici, homoseksualci. Ili se, uz isticanje mršavog ćara vezanog za rokerske poduhvate, jednostavno proglašavaju nebitnim.

Kaže se da bez znanja nema razumevanja. A bez razumevanja teško da možemo tačno proceniti važne događaje iz prošlosti i pretvoriti ih u mitove koji će nešto istinski značiti kako danas, tako i za dolazeća pokolenja, kojih će, po svim demografskim procenama, biti sve manje. Stari Grci su znali da su za dobro vino, pored dobrog grožđa, potrebni i dobri vinari. Zato se mora bar jednom baciti ozbiljniji i racionalniji pogled na legende, mitove i epiku kojom se tako iracionalno dičimo.

Komentari

Predrag Vukčević (gost) | 29.03.2008. 12.57.15

Bravo majstore, svaka ti se pozlatila! Oh koliko ja pričam o ovome, doduše, iz vizure rap muzike. Taj zahtev muzičkih "kritičara", "novinara", "urednika radio stanica" koji se razvio od doba Novog talasa da MUZIKA MORA IMATI PORUKU, DA MUZIKA MORA BITI NEKA POBUNA je prilično zakočio razvoj autentične rap muzike ovde. Ukratko, čitava rap muzika se odmeravala (i još uvek se odmerava) u odnosu na radove Public Enemyja (koji jesu dobar band ali nisu i ne smeju biti etalon za procenu rapa). Dakle, rap je pod uticajem Novog talasa i kopiranja engleskih novinskih interpretacija rapa, bio među ovdašnjom elitom muzičkog novinarstva kapiran kao "novi punk". Što se tiče domaće rap muzike, morali smo da čekamo nekih 10 godina od pojave te muzike ovde da se ona postavi na prave osnove a to su motivi MCja za stvaranje zabave i stvaranje individualnog identiteta na mikrofonu, ne zaboravljajući naravno na "represent" momenat - na to ko si i odakle si kao MC - ekipa, kraj iz koga si i t.d. Naravno, taj poduhvat još uvek nije izveden do kraja jer su i dalje u medijima ljudi indoktrinirani tim novotalasnim sagledavanjem sveta i muzike, ljudi koji će pre prihvatiti i najlošiji politički rap nego podržati i istaći vrednosti najboljeg party ili battle rapa. U tom smislu je jasno zašto mnogi ljudi tek u poslednje vreme otkrivaju hedonizam beogradske disco scene '70ih - da, u Beogradu su se nekad po diskotekama vrtele američke disco i funk stvari čiju propratnu "ideologiju telesnosti i uživanja", "let's get stupid" stav, opuštenost, baštini mnoštvo američkih rap izraza u poslednjih 30 godina. Zato su više nego vredne rime poznatog beogradskog disco dja Bobana Petrovica koji u svojoj pesmi "Đuskaj" sa albuma Žur iz 1981. kaže "poruka i savet ne trebaju ti - mućni svojom glavom, eto pameti, ne dozvoli da te stalno lože svi, pogotovo disk-džokeji ili rokeri - Đus-đus-đus-đus-đus-đus-ĐUSKAJ... rokerski filozof naplati ti bunt..." Inače, Boban Petrović je vaskrsnut zaslugom bgd repera Juicea (pre nego što je to uradio Kepa na B92) pošto je Juice na svom prvom solo albumu - Hiphopiumu iz 2002. na kome se nalazi i pesma "Keš, kolica...", obradio upravo pomenutu pesmu "Đuskaj". Da ne biste pomislili da je to vezivanje za Bobana Petrovića kod Juice slučajno (zbog refrena "đus-đus-đus...") pokazuje i Juiceov veliki hit sa drugog albuma - Brate Minli - što zapravo nije "šabanska" prijava kako su mnogi skapirali nego prijava beogradskih mangupa iz '70ih. U tom smislu, Juice u jednoj jakoj meri poseduje svest i gaji duh beogradskih ulica u svom stvaralaštvu po uzoru na kolege repere u Americi koji se često pozivaju na pimp/playersku tradiciju '70ih po američkim urbanim sredinama (Snoop, Outkast, Too $hort...). Na taj način treba sagledati i vaskrsavanje "dizelaštva" u rap muzici jer dance muzika i stil koji se razvio '90ih oko toga nije bio primarno "nacionalistički" nego "hedonistički" i "ulični" - odnosno stil radničke omladine koja je stasavala u vreme opšteg društvenog haosa a koja je želela da uživa u životu, baš kao i crnačka omladina u getoima. Poturanje priča kako je folk i turbo folk muzika bila projekat Miloševićeve vlasti je glupost - jedino što se može reći za to vreme je da su ljudi iz državnog aparata zbog izuzetne slabosti i nedostatka finansijskih i ljudskih resursa, odnosno bavljenja unosnijim (ne)legalnim poslovima, digli ruke od protekcionizma u kulturi, prepustili kulturnu politiku tržištu a tržište je pokazalo šta većina ljudi hoće i šta ih loži od muzike. Po mom mišljenju totalno je idiotski tražiti od RTSa neke specijalne emisije za gitarsku muziku i sl. jer ta muzika je, kao i rap, nastala pre svega iz telesnosti i hedonizma, pa je u bitnom smislu subverzivna jer se telo odvaja od svrhe koju mu dodeljuje sistem a to je "rad/tnička svrha" kako ja to volim da kažem. E sad, to što je r'n'r ovde odvojen od te svoje primarne, nagonske energije, možemo da zahvalimo ljudima koji su počeli da ubacuju u celu tu priču neku Bogznakakvu "duhovnost" zaboravljajući na osnove. O ovome može do sutra da se priča... Nadam se da će se razviti komentari na ovom tekstu. Ako je moglo za Van Gog da ide preko 100 komentara može i na ovom tekstu. Mada bih ja iskreno više voleo da ne bude ni 5 komentara ali da ljudi koji su na nekim pozicijama skapiraju svu ispraznost zahteva za porukom, pobunom i sl. "angažovanim" a, izvedeno iz toga, i "duhovnim" sadržajima u popularnoj muzici. Ja ne mislim da treba negirati te stvari i da ne treba da bude takvih bendova i solista, ne mislim da treba negirati svežinu i autentičnost i tog Novog talasa, ali treba razvejati te iluzije i shvatiti da vreme u kojem živimo nije uništilo tekovine Novog talasa nego da ljudi koji taj period gotive shvate da su imali retku priliku da, zahvaljujući odgovarajućoj društveno-ekonomskoj konstelaciji, uživaju kao popularnu muziku dela koja to teško mogu biti na tržišnoj osnovi koja jedino i može da odlučuje o pripadanju popularnoj kulturi u današnje vreme. Svaka čast za Nenada još jednom! Hteo sam ja da dotaknem ovu temu u jednom tekstu o odnosu dizelaške potkulture i rap muzike ali to se nije još uvek desilo... :)
sustina (gost) | 29.03.2008. 13.18.06

U međuvremenu, parališuća senka “zlatnih 80-ih” neprestano pada preko gotovo svega hvale vrednog što je nastajalo i nastaje i dalje, stvarajući utisak da je sve ostalo kvarna, drugorazredna roba namenjena eskapizmu, a ne stvarnosti.
Flomaster (gost) | 29.03.2008. 16.17.22

Nadam se da je ovo početak konačne sahrane novog talasa koji je bio "nov" samo zato što je društvo u kome se pojavio zaostalo a o njemu se i dalje priča kao o nečemu naročito velikom samo zato što je ovo društvo i dalje zaostalo. Veličanje novog talasa je veličanje sopstvene zaostalosti, stvaranje fame da između tog perioda koji i nije ništa posebno i danas ne postoji ništa vredno, dakle da je scena bila bedna sve vreme i da će tako zauvek ostati. A nije i neće. Ali to će postati jasno tek kada se obavi parastos i ukine novotalasno prokletstvo.
nadam se da che (gost) | 29.03.2008. 17.00.10

nenad, artukovich i tarlach pisati joss ovakvih tekstova. i to ne kazzem ssto drugu dvojicu poznajem, jer ova rubrika zaista postaje sve izuzetnija
zasto... (gost) | 29.03.2008. 17.58.30

...predokoni djape ne napise neku kolumnu? njegovi komentari su uglavnom duzi od bilo kog teksta na ovom sajtu...
MeccaAndTheSoulBrother (gost) | 29.03.2008. 19.43.12

brate, bilo je vec jedno prokleto krajnje jebeno vreme da neko stavi prst u oko tim vajnim '80-im i svemu cime mi ispiraju mozak godinama u "urbanoj sredini", a koliko su ti ljudi bili principijelni najbolje govori cinjenica da se vecina njih skidala sa dopa - hriscanstvom i mistikom, inace. dok jedan Moskri recimo - se nije bavio glupostima...
besmisao 90 (gost) | 29.03.2008. 23.06.57

Hejt i VB vas je odrzao, njemu hvala... Ipak, izvinite, ali da, MUZIKA MORA IMATI PORUKU, MUZIKA MORA BITI NEKA POBUNA.Uzivanje u gluposti poput pomenutog djus djus djuskaj zaista je zanimljivo, ali 5 sekundi, pogotovo kad su izvodjaci losi, neautenticni, fake ... Ekipa koja je odrasla na bg novom talasu je npr. ista ona ekipa koja se na kraju i okupila i oterala milosevica, a nisam nesto ubedjen da danasnja bezprizorna hip hop VB scena moze bilo koga, animirati na bilo sta smisleno.Mozda na kradju patika? Ne treba preterivati, mnogo toga je bilo lose u n. talasu, ali vi momci pricate o "trzisnoj osnovi"!? Brate, pa vama je brate onda ceca brate etalon brate.
djape (gost) | 30.03.2008. 03.00.00

Brate moj, nisu novotalasovci oterali Slobu. Ne bi bilo ovako burno u poslednjih 7 i kusur godina da je bilo tako. Oni koji su nominalno bili glavni u teranju Slobe su ITEKAKO imali u svojim redovima one koji gotive Cecu i koji su iz fazona "Keš, kolica..." a koje kasnije nisu mogli da isplate za usluge a ni da ih iskontrolišu. Novotalasovci su, naravno uz izuzetke, sebe getoizirali, sedeli po gajbama, raspadali se od gudre, palili preko, pronalazili se u veri, manji broj njih je išao na ratišta a neki su bauljali po ulici kao raspali hipici sa nekim "plišanim" s**njima. Poenta je - malo njih se borilo za opstanak. Malo njih se trudilo da u divljem vremenu napravi svoj "hustle" i da ostane iznad vode (plivajući, ne plutajući kao leševi po Savi). To je potpuno suprotno uličnoj ideologiji koja kaže "ubij ili umri" (ili "obogati se ili umri u pokušaju"). Ako neko hoće da pripiše uzvišenost, preosvećenost novotalasovcima koji su odstupili od tog "čovek je životinja" modela, ja nemam ništa protiv. Poštujem taj način gledanja na stvari. Ali, isto tako ne postoji ništa na ovom svetu što mi daje za pravo da kažem da ovaj drugi model ne valja. Jer, na kraju krajeva, i novotalasovci koji su se okrenuli veri veruju u samoodbranu - razlika je samo u tome gde ćeš postaviti granicu onoga što braniš, onoga što je tvoje, onoga na šta polažeš pravo. A što se tiče rapa - on samo ispostavlja, samo priča i to priča o onome što jeste, konkretno, stvarno, faktografski, sa što manje a najbolje je bez ikakvih vrednosnih ocena (iako sam izbor činjenica koje će biti pomenute u rimama već uključuje vrednovanje). Dobar rap je kao dobar novinski članak. Dakle, jako ograničenim jezičkim sredstvima (govornim jezikom+slengom) se izbacuju jaki punchlineovi koji se zabadaju u mozak "kao sikira" što bi rekao NajvećaBaraba Ajzak. Tako rap MOŽE DA POSLUŽI nekome ko hoće na njemu da gradi neke društvene analize, prikaze i sl. ali rap sam po sebi nije intelektualan i nije inherentno povezan sa teorijom o društvu i na njoj zasnovanoj pobuni. Jedina pobuna koju rap izvorno nosi u sebi je INDIVIDUALNA POBUNA PROTIV NEVIDLJIVOSTI I PROTIV NEMOĆI, pošto je rap nastao kao izraz mladih ljudi iz Bronksa koji su bili daleko ispod svih radara i nisu imali nikakvu moć. Otuda se u svakoj grani ulične kulture, hip hop kulture - bboyingu, djingu, mcingu - kao glavni okvir za razvoj umetničke forme pojavljuje BATTLE odnosno nadmetanje ljudi koji praktikuju tu određenu veštinu/umetnost i bore se da bi dobili POŠTOVANJE od publike koja ocenjuje takmičare a, po mogućstvu, i poštovanje od poraženog protivnika. A pobednik je ona(j) koja/i ima NAJSVEŽIJI STIL. U tom smislu je rap krajnje INDIVIDUALNA stvar i predstavlja infrastrukturu koja omogućava pojedincu da, na osnovu talenata i rada, postane veći od života. A uživanje u muzici koja isključivo sugeriše telesnost, znoj i, ono što bi se "evropejski" reklo, "budi najniže nagone" kao što to čini većina izdanaka crnačke plesne muzike od II sv. rata naovamo (jazz, r'n'r, funk, disco, rap, dancehall, house, techno, jungle...) se može posmatrati na dva načina. To uživanje kada je združeno sa ostalim opštim mestima hedonizma u savremenom svetu (sex, gudra, ćeps) može biti iz nekog hipi fazona - odvaljivanje tela tako da ono uopšte ne može da posluži sistemu (za rad ili rat), a može i kao opuštanje i raspadanje do kraja tj. kao beg od pritiska koji nosi svakodnevno preživljavanje i borba (to je opšte mesto kod "tvrdih likova" koji uživaju uz tu ziku) - neka vrsta resetovanja. Neki tumači će opet reći da se tom seksualnošću GROOVEa u muzikama koje su se pojavile u okviru funk tradicije (a to su manje-više sve bitne muzike u poslednjih 40 godina) sugeriše i slavi životnost, obnavljanje života, plodnost i sl. - kao nastavak afričkih i karipskih plesova plodnosti. Neki će opet reći da je negacija muzičkog vremena u funku zbog održavanja groovea - zaobilaženje klasične strukture razvoja pop pesme sa temom, razradama, refrenom, prelazom idi mi-dođi mi - dakle, sažimanje čitave stvari u jednu frazu na udaraljkama i basu kojima se svi ostali instrumenti (i glas) podređuju - čuvena STATIKA funka - zapravo muzički izraz Tanatosa. Ja ne znam šta je ispravno tumačenje ali znam da sam se najživotnije u životu osećao posle najboljih rap, techno, jungle ili funk svirki na kojima sam prolio hektolitre znoja i bez ikakvih dodatnih psihoaktivnih sredstava doživeo neko potpuno osećanje sebe, ritma, sveta (maltene "megalopsihe" iskustvo u svom doslovnom značenju u starogrčkom).
djape (gost) | 30.03.2008. 03.00.00

opet sam opteretio sve svojim komentarima :( izvinjavam se!
JK (gost) | 30.03.2008. 05.58.14

Ovo je potpuno subjektivno naklapanje. Napisano se ne bazira na poznavanju stvari. Mozda je autor prisustvovao nekim desavanjima, ali ih on sigurno nije pravilno razumeo. O praznoglavim politickim aluzijama nemam reci. Bedno.
slacala (gost) | 30.03.2008. 09.57.22

poslednji pasus je bi bio dovoljan.... znaci, dragi popboksovci, budite dobri vinari pa cemo mi(tj.VINO) biti jos bolji....ali ne zaboravite...vino dobija na kvalitetu tek nakon sto odstoji nekoliko ili mnogo godina sto nam opet namece problem iz ovog teksta, zar ne? zar ne?! zato, budite svesni toga i pokusajte ostvariti uspeh koka-kole: cim je napravite - baloncici su tu!!!
maare (gost) | 31.03.2008. 00.40.57

savrseno!
MM (gost) | 31.03.2008. 12.41.58

zasto se pridaje velika vaznost i znacaj novom talasu?pa zato sto je to bio poslednji smisleni i optimisticki pokretac u jugoslovenskoj kulturi i drustvu, kojeg se svi sa setom secaju, dok scena 90-tih i posle emituje haos, bezvolju i negativnost, sto je posledica vremena u kojem je ta scena nastala, tj: nisu oni krivi sto su takvi i nikom nista ne znace...
pedja (gost) | 31.03.2008. 14.01.26

hahahahaha, dobro je Emineme, dobro je...
Dr. Kadžija (gost) | 01.04.2008. 10.27.16

Dobar tekst! Otvara mnogo vrlo bitnih pitanja...Meni se lično najviše sviđa konstatacija o dubokoj povezanosti rok i folk muzike, sa čime se 100% slažem. Rok je inače odavno mrtav...dovoljno je videti grupe poput Tokio Hotela ili živeti sa činjenicom da je najuspešnih turneja svih vremena ona prošlogodišnja sa Stonesima, benda koji je nedavno slavio 40 godina postojanja...Međutim, ne slažem se sa interpretacijom pojedinaca o tome kako je novi talas bio nov samo zbog toga što je društvo u kome se pojavio bilo zastarelo...To je nepoznavanje elementarnih činjenica. Novi talas u SFRJ je bio njen autentični i pre svega savremeni proizvod, koji je koristio postojeće američke i britanske new wave matrice, nudeći njihovu nadgradnju...Dakle, ne bi trebalo mešati koncepte modernosti i savremenosti, pošto je ovo poslednje stvar ličnog nadahnuća i inventivnosti, dok je ovo prvo najobičniji "copy-paste"! Po mom skromnom mišljenju, hronični problem srpske savremene urbane pop scene sastoji u potpunom ignorisanju i nerazumevanju tržišne logike koja se manifestuje u potpuno pogrešnom poimanju alternative i mejnstrima! Naime, naši "alternativni" izvođači davanjem sebi takve etikete ustavri kriju sopstvenu nemoć da artikulisanjem svojih stavova kroz muziku pošalju bitnu poruku svojoj generaciji. Drugim rečima, njihova muzika i jeste najobičnije s****, barem što se mene tiče i oni su svesni toga, pa lepljenjem sebi etikete alternativni (šta god to značilo) pokušavaju sebe da ubede kako su eto oni pametniji od svoje sredine i kako ih eto ne razumeju dovoljno, pri tome demonstrirajući takvu autističnost da zaista ponekad pomislim da i oni sami nisu u stanju da "objasne" šta je pisac htjeo da kaže! Čast izuzetcima!!! Ako pažljivo proučite njihov koncept medijskog medijskog delovanja, nazive njihovih grupa, njihovu muziku, njihove tekstove, njihovu "želju" za nastupima, njihovu umešnost korištenja interneta kao medija (ako ne računamo kačenje na MySpace), uvidećete da i oni sami ne pokazuju ama baš nikakvu želju da bude prihvaćeni od širokih narodnih masa. Evo primera radi, nastup beogradske grupe E-Play koji je nedavno održan u Sloveniji, inače o trošku beogradskog sekretarijata za kulturu, bio je izuzetno lepo prihvaćen, čak je veliki broj ljudi želeo posle koncerata da kupi njihove CD-ove! Međutim, gospoda iz pomenute grupe uopšte nisu ponela CD-ove, tako da su potencijalni fanovi ostali praznih šaka! Mislim, kapiram ja da i nemaš neko mišljenje o tome što radiš i da otuda dolazi pretpostavka da niko posle nastupa neće htjeti da kupi tvoje CD-ove, ali mogli su barem da pokažu toliko ozbira, te da ih besplatno podele i tako barem pokušaju da stvoje bazu obožavalaca! Ma jok! Ovako im beogradski sekretarijat za kulturu (šta god to značilo) platio izlet u Sloveniju, oni su u pauzi između obilaženja znamenitosi odradili svoju tezgu i ajd zdravo! Posle nam je neko drugi kriv što eto svet ne razume naše kulturne tekovine...Da ne bude zabune, nemam ja ništa protiv grupe E-Play, samo sam ih naveo kao primer simptoma bolesti savremene srpske urbane pop scene! Ako se REM-u isplati da ponudi besplatno svoj album preko interneta, za koga je čulo bar 100 miliona ljudi, zašto to isto ne bi uradio i, npr., Goribor, za koga nije čulo ni 100 hiljada ljudi! Možda u tom slučaju ne bi trebalo da iz tehničkih razloga otkazuju koncert u Nišu. Stvarno ne razumem ljude koji misle da im je nešto bogom dano i da zbog toga ne trebaju uopšte da se potrude da bi to i dobili.
Dr. Kadžija (gost) | 01.04.2008. 10.44.36

I još nešto...Ako ne računamo napade genijalnosti grupa kao što si Public Enemy, Run DMC i još par izuzetaka, hip-hop i rap muzika su najobičnije bezvredno smeće koje ničemu ne služi osim prodaji...Osim toga, rap i hip-hop muzika kao nijedan drugi muzički pravac svoju prihvaćenost i popularnost duguju obradama rokenrol, funk i soul klasika...što hip-hop i rap svrstava u najveću prevaru u istoriji muzičke industrije...Da nije bilo Mc Hamera, Run DMC-ija, Puff Daddy-ija, Coolia i Fugees-a itd. i njihovih obrada hip-hop i rap nikada ne bi bili to što su sada...Ponavljam, nijedan, ama baš nijedan, muzički pravac svoju popularnost ne duguje takvim brutalnim i bezočnim krađama...Zna se šta su rokenrol, soul, fank ili country standardi...a šta su to hip-hop i rap stanadardi ako ne ovo što sam nabrojao...
djape (gost) | 01.04.2008. 11.39.16

Biće odgovora na ovu neupućenost u rap muziku koja je jedno od najvažnijih, najautentičnijih i najfantastičnijih ako ne i najvažnije, najautentičnije i najfantastičnije poglavlje savremene muzike - prvenstveno zbog načina i principa koji vode stvaraoce u stvaranju muzike. To što je rap muzika, odnosno muzički oblici koji su se iz nje razvili, postala i više od 50% globalne mainstream muzike je zasnovano u metodima izvornih rap stvaralaca ali i odustajanju od određenih "hardcore rap" principa. Duga priča, biće prilike...
Meho Krljic (gost) | 01.04.2008. 12.53.25

Kuku, doktore, hteo sam sad da ti zadihano odgovorim i komentarišem ovo blatantno nepoznavanje osnova hip-hopa, ali slutim da će to Pedja pametnije i lepše od mene uraditi, pa eto, neću... A Neši rispekt za tekst koji zaista vrlo dobrim jezikom govori o teškoj temi i otvara mnogo pravih pitanja. Naravno, i ja o tome imam svoje mišljenje a koje se tiče srpske tendencije da sve mitologizuje, nevezano od nekakve 'objektivne' vrednosti tog fenomena. Pa se tako u raspravi o novom talasu odjednom krećemo između ekstrema u kojima je s jedne strane novi talas sveta krava što se ne može na miru promisliti i trezveno komentarisati/ kritikovati jer je u pitanju fenomen izdignut daleko iznad svoje pop-kulturne suštine i napumpan značenjima koja prete da je uguše, a s druge strane mu gotovo oduzimamo svaku vrednost zato što je istorija pokazala da, eto, novi talas nije uspeo da svet i Srbiju pretvori u rajski vrt a njegovi eksponenti su se pokazali kao nesavršena ljudska bića...
Dr. Kadžija (gost) | 02.04.2008. 09.44.42

Prvo, da razjasnimo nešto. Moja tvrdnja o tome da je savremena hip-hop i rap muzika najobičnije smeće bazirana je na argumentima i polazi od sledeće hipoteze koja se potvrđuje ili pobija takođe argumentima: "rap i hip-hop muzika kao nijedan drugi muzički pravac svoju prihvaćenost i popularnost duguju obradama rokenrol, funk i soul klasika...što hip-hop i rap svrstava u najveću prevaru u istoriji muzičke industrije...". Ključne reči su prihvaćenost i popularnost i muzička industrija. Ko želi da shvati shvatiće!? Meni na dušu ide što sam izostavio još jednu ključnu reč, a to je SAVREMENA! Elem, muzičke trendove diktiraju muzički producenti, a ne muzičke kuće, a zahvaljujući dole navedenim i sličnim "hitovima": Stevie Wonder - Pastime Paradise Aerosmith - Walk This Way Killing Me Softly (With His Song) - Roberta Flack Super Freak - Rick James Every Breath You Take - The Police novac, a time i moć da se diktiraju trendovi došao je u ruke hip-hop i rap producenata, koji su postojeću matricu uspešnosti koristili za bezočno i bezobzirno zgrtanje love, što je dovelo do toga da je dovoljno dovesti nekog debelog crnca producenta i staviti u spot da viče "je je je je" i eto megahita. Nema veze što je to najobičnije bezvredno smeće, ali pojavljuje se gangstarap producent i to je dovoljno. Rokenrol je posto rokenrol (čitaj: prihvaćen i popularan) zahvaljujući svojoj orginalnosti, kao i svi ostali muzički pravci, što se nikako ne može reći za hip-hop i rap i TAČKA. Osim toga, da su oni koji me optužuju za neupućenost pažljivo pročitali ono što sam napisao, a samo ono što su želeli da pročitaju, vidjeli bi da sam se ja vrlo kritički izrazio i prema savremenom rokenrolu koji je takođe s*****! Više bih voleo da je ova komunikacija krenula u onom smeru u kojem je trebala da krene, a to je da je osnovni problem domaćih bendova u njihovoj besmislenosti, budući da se oni trude od samog početka da budu alternativa NIČEMU, pošto srpska savremena urbana pop muzika i nema mejnstrim! A za sve one koji misle da je novi talas bio beznačajan ili nedovoljno značajan preporučujem da poslušaju almbum koji se zove YUGOTON na kome su najpopularniji poljski muzičari obradili neke od najvećih novotalasnih hitova bivše nam države. PS. Moje tvrdnje nisu bazirane na emotivnoj umešanosti nego na činjenicama i da nije bilo Sex Pistolsa recimo ne bi bilo ni rap muzike, u to budite sigurni! PS. Izvinjavam se redakciji ako ovo izgleda kao "forumašenje" ali sam jednostavno osećao moralnu obavezu da "malo" pojasnim svoje stavove!
Srki (gost) | 02.04.2008. 10.20.23

"prvenstveno zbog načina i principa koji vode stvaraoce u stvaranju muzike" - Na koji princip tačno misliš: "Get Rich or Die Tryin'" ili "Take the Money and Run"???
Darko Mačor (gost) | 02.04.2008. 10.39.27

Pa naravno da rap nije intelektualan...U tome i jeste njegov problem...Drugim rečima, ne moraš da budeš previše inteligentan da bi stvarao rap muziku...niti previše inteligentan da bi shvatio o čemu su u "pesmama" govori...
djape (gost) | 02.04.2008. 12.48.08

Uh, uh, uh... ne mogu. Mislio sam da će biti kratko, a onda sam napisao kilo i po slova jer NE MOŽE MANJE ali sam shvatio da niko od vas neće čitati. Biće neke knjige o hip hopu na srpskom pre juna, neke tribine pa ono... čitajte redovno Popboks i to... moći ćete da saznate gde, šta i kako pa pohađajte da se ne biste više ovako ignorantski istrčavali. Mir građani.
Lolek i Bolek (gost) | 02.04.2008. 13.23.31

Od 18 Grammy Awards for Best Rap Solo Performance u periodu od 1991 – 2008, 11 pesama je bazirano na tuđim hitovima i sample-ovima, a samo 7 na orginalnom beat-u! S tim što je 1996 bila u znaku Fugees-a koji su izdali jedan od najprodavanijih hip-hop albuma svih vremena The Score (with the group's reinterpretations of "No Woman No Cry" by Bob Marley & the Wailers and "Killing Me Softly (With His Song)" by Roberta Flack), a 1997 u znaku Puff Daddy-ija i albuma No Way Out sa megahitom "I'll Be Missing You" koji predstavlja bezočnu krađu pesama "Every Breath You Take" i američke duhovne pesme "I'll Fly Away". Nagradu sa početka komentara 2000. i 2001. godine osvojio je beli reper poznatiji kao Eminen koji nije bio ništa drugo do projekat tada vodećeg hip-hop producenta Dr. Dre-a i to projekat tipa "next big thing" i "treba nam nešto novo, nešto drugačije". Dakle, u periodu od 1991-1999 odnos je 6:3 u korist neorginalnosti, a u periodu od 2000-2008 odnos je 5:4 opet u korist neorginalnosti. The Great Hip-Hop Swindle nego šta!
Meho Krljic (gost) | 02.04.2008. 17.20.20

Dobro, ako ćemo i dalje da se ćeramo, ajde. Žao mi je što Pedja neće pa moram ja sa svojim nemuštostima. Dakle, smatram ovaj predrasudni a fenomenološki pristup analizi hip-hopa neispravnim, a evo zašto: Prvo kriterijum popularnosti i prihvaćenosti mi se čini sasvim pogrešnim kad je u pitanju vrednosno procenjivanje umetničlkog rada (što se ovde dešava, ne?). U kulturološkoj raspravi ovo ima smisla, u raspravi koja se bavi umetničkim/ estetskim, baš i ne. Potezati Fugeese i P. Diddyja kao dokaz da je hip-hop derivativno smeće je kao objašnjavati da je proza u suštini bezvredno preduzeće jer Stiven King i Paolo Koeljo prodaju više knjiga od Kamija i Bulgakova. Pomenuti autori nisu ni od koga prepoznati kao inovatori, eksperimentatori ili na bilo koji način esencijalno bitni umetnici u istoriji hip-hopa, pa ne vidim relevantnost ove argumentacije. Da smo se dohvatili Erica B.-ja ili Afrike Bambate, pa i da pričamo. No ni tada to ne bi imalo mnogo smisla: Aistorijski pristup je u ovom smislu prilično neuputan jer previđa da je hip-hop samo jedan u nizu žanrova (crne, mada ne isključivo) muzike zasnovanih na reinterpretaciji postojećih motiva i (arhe)tipova i kreativnom, reaktivnom, ponekad i kritičkom dijalogu sa tradicijom. I jazz i blues kao najočigledniji prethodnici rokenrola su u velikoj meri bili zasnovani na ideji zajedničkog kulturnog nasleđa i njegovomm kreativnom i slobodnom korišćenju. Koltrejn je u jednu od najvažnijih pesama u karijeri ubrojao My Favourite Things čiji on nije autor. Bluz je praktično zasnovan na eksploataciji tradicije. Čak su i u rokenrolu ove stvari uvek bile sasvim normalne: Elvis je pravio ršum sa pesmom Karla Perkinsa, a drugi singl Roling Stounsa je bio pesma Bitlsa. Hip-Hop je ovaj impuls samo dovitljivo iskoristio stvarajući od nemuzičara muzičare kroz kreativno korišćenje 'readymade' muzičkih alatki, nesvesno ali dosledno sprovodeći ideje muzičke avangarde Evrope i Severne Amerike dvadesetog veka (od Čarlsa Ajvza i Džona Kejdža do Pjera Anrija/ Šafera i Štokhauzena). Što je takođe vrlo udobno pasovalo uz poststrukturalističke teze o otrzanju fetišu inovacije i slobodnom korišćenju i kombinovanju elemenata tradicije u autorskoj umetnosti kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina(videti sve, počev od Liotara i Fukoa pa na dalje). Tako je hip-hop jedno rastakanje granice između identiteta autora i izvođača, odnosno proces kreativne reinterpretacije koji je, dakle, daleko pre hip-hopa bio jedna od preovlađujućih ideja u kako akademskoj, tako i popularnoj umetnosti, te savremenoj teorijskoj misli doveo do nove i, moram reći, za mene lično vrlo uzbudljive tačke. Korišćenje fank semplova u muzici PE ili NWA ili Erica B.-ja, je već poznatim zvucima dalo jedno sasvim novo značenje. Hip-hop je time ostavio veliki legat savremenoj muzici, u kojoj su neki od žanrova otišli još i dalje u korišćenju ove ideje. Na primer, skoro da bi se moglo reći da je jungle čitav žanr zasnovan samo na jednom jedinom bubnjarskom brejku iz šeždesetih godina. A koji su još NWA iskoristili u Straight Outta Compton. Sve ovo visokoparno preklapanje koje sam napisao naravno ne treba nekoga kome se hip-hop ne dopada da ubedi da mu se svidi, ali bih se nadao da je jasno zašto su izneseni argumenti pomalo nesrećni u cilju dokazivanja inferiornosti hip-hopa u odnosu na druge vrste muzike...
koska (gost) | 02.04.2008. 18.37.52

Uz dužno poštovanje, poštovaocima Nenadovog teksta: Da li vam se možda učinilo da ste se odvojili od teme? Da li mislite da je strana na koju se odvukli priču provokativnija od onog šta Nenad piše? Znate, u komunizmu, na partijskim i samoupravnim sastancima, uvek je bio onih koji su priču odvlačili u pogrešnom smeru da bi relativizovali mogućnost da se nešto ozbiljno kaže. A kad im se neko suprotstavi, prvo će njega optužiti da je „ubačeni element“! Takvi su obično bili vrlo agilni u praćenju studenstkih aktivnosti, i često se muvaju oko kulturnih centara i časopisa za mlade...
Dr. Kadžija (gost) | 03.04.2008. 10.34.57

Bravo Koska prijatelju...Ovo je po mom skromnom mišljenju do sada najpametniji komentar...i moja malenkost je pokušala "argumentovano" da diskusiju usmeri u pravom smeru, stavljajući tačku na hip-hop i rap muziku, kao i pojašnajvanjem da je osnovna vrednost SFRJ novog talasa bila u tome što je bio autentičan, a ne moderan i što je u tom smislu dao svoj prepoznatljivi doprinos jednom od najkreativnijih razdoblja svetske popularne kulture! Što se tiče ovoga što je moj drug Meho pokušao da pojasni, bez uvrede ali me zaista podseća na tekstove pesama srpskih alternativnih bendova...pojma nemam šta je pisac hteo da kaže...Činjenice su sledeće: 1. Lolek i Bolek je izneo jednu sasvim tačnu i potpuno osnovanu konstataciju, a to je u vezi sa 18 Grammy Awards for Best Rap Solo Performanc – za one koji nisu dobro pročitali u pitanju je nagrada Grammy, a ne Saborov Oskar popularnosti! 2. Jedno je koristit tradiciju i tekovine drugih muzičkih pravaca za oplemenjivanje sopstvene muzike, a drugo je koristiti kvantesenciju zbog koje je pesma postala vanvremenska i to "prodavati" kao svoj "proizvod". Jedno je obrada neke pesme, a drugo je korišćenje njenih sample-ova da biste napravili sopstveni "proizvod" i prodali ga kao svoj. Drugim rečima, ne možete u isti koš stavljati npr. Kojinu obradu Čudne šume ili Hendriksovu obradu Dylan-ove All Around the Watchtower i bezočni plagijat Pastime Paradise Stevie-a Wonder-a, prosto zato jer su i jedan i drugi muzičar svojim ličnim nadahnućem i ingenioznošću na evidentnu vrednost dodali još vrednost plus! 3. Naravno da proza nije u suštini bezvredno preduzeće jer Stiven King i Paolo Koeljo prodaju više knjiga od Kamija i Bulgakova (što naravno nije tačno), zbog toga što imaš Kamija i Bulgakova i Dostojevskog i još stotine drugih kvalitetnih pisaca, dok u rap i hip-hop muzici imaš Erica B.-ja, Afrika Bambaataa, Grandmaster Flash and The Furious Five i još samo par kvalitetnih muzičara. 4. Vrlo je malo muzičara koji koriste rap i hip-hop muziku da oplemene svoje stvaralaštvo, ali se zato rap i hip-hop muzičari vlro bezočno koriste tuđom kreativnošću i talentom za zgrtanje love! 5. I na kraju, ostaje činjenica da ne moraš da budeš previše inteligentan da bi stvarao rap muziku...niti previše inteligentan da bi shvatio o čemu su u "pesmama" radi… Inicijalni rap i hip-hop su bili autentični krik jedne generacije koji je trajao koliko i osvežavajući ukus tic-tac bombonica, sve posle toga predstavlja najobičniji proizvod muzičke industrije kojem se zahvaljujući intervencijama "do your thing" tipa produžava životni ciklus ili eventualno proizvodnjom belih repera!
Opsesivni fan Ramones-a (gost) | 03.04.2008. 11.18.23

Ej ljudi zaje***e dubokoumne i elokventne komentare! Pokušaću da dam svoj autentični:-)doprinos ovoj temi...Naime, moje skromno mišljenje je ako želiš da stvaraš muziku koja je zaista vredna, onda tvoj osnovni motiv mora da bude pre svega ljubav prema tome što radiš...Kao Ramones-i koji su u početku svirali sami sebi jer im se nije sviđala muzika koja se pušta na radiju! Jednostavno da jednostavnije ne može biti! Sviraj muziku kakvu bi želo da slušaš svaki dan na radiju! Dakle, prvo ljubav, pa zatim lova! Kao Ramones-i koji su bili očajni zbog toga što im nijedna ploča nije dostigla zlatni, a kamoli platinasti tiraž, a želeli su iz petnih žila, samo se nisu trudili! Međutim, ono što Ramones-e čini velikim je što oni nisu svirali zbog toga što su želeli da ljudi o njima misle da su mnogo pametni, niti zbog toga što su želeli da pomere granice muzika, nego zato što su voleli r'n'r i sve u vezi sa tim (sex, droga, ubijanje sebe životom - oksimoron?)!Pored toga, oni su što zbog nemoći da stvaraju nešto drugo, što zbog odsustva želje da stvaraju nešto drugo, stvarali arhetipsku rok muziku koja je svetu pokazala kakva je prava priroda r'n'r, razotkrivajući njegovu kvantesenciju!
Mister Jozo (gost) | 03.04.2008. 12.37.20

Ej ljudi evo jedne rap pesme koju sam sam "komponovao": ritch, bitch, money, money, money, pussy, fuck, kill, fuck, suck, money, money, money, jeah, jeah, jeah....još samo da nađem odgovarajuće sampleove...možda od Ramba Amadeusa - K****, p****, g****, s***
Opsesivni fan Joey Ramone-a (gost) | 03.04.2008. 12.41.06

Ljubav? U redu, ali to nije rešenje - to nije izbor. Da ljubi, to je čoveku prirodna profesija. Ramonesi su ubijali sebe svojim pesmama o ljubavi, da bi, kada su prestali to da rade, postali voljeniji nego ikad. I mrtvi, jedan za drugim. Tj.: svi u ovoj priči su ovde zbog ljubavi. Samo nam fali snage da prevaziđemo sebe, kao što su novotalasovci to uradili.
Opsesivni fan Johnny-ija Ramone-a (gost) | 03.04.2008. 13.16.08

Mislim da je čovek kada je govorio o ljubavi, mislo na ljubav prema onome šta radiš! Na potpunu predanost, uživanje i istrajnost u tome! Svirati kao da ti je svaki nastup poslednji...To je muzika, to je r'nr...Ako te to ubije, koga j***!Ramonesi su u 20-godišnjoj karijeri odsvirali preko 2000 koncerata, što u prevodu znači preko 2 koncerta sedmično...Dobro, to što su neki trajali manje od pola sata, to i nije toliko bitno koliko je bitno da su Ramonesi kvantesencija rokenrola! Ramones rules! PS. J*** ga opet smo odlutali sa temom, ali neka... Neka naše grupe budu upola toliko predane i istrajne kao Ramonesi i s**** novi talas....
Sava Savanović (gost) | 04.04.2008. 11.10.37

Ček, ček ako sam dobro razumeo tekst gosn. Pejovića (ispravite me ako grešim), dotični polazi od teze da novotalasna mitomanija sprečava razvoj autentične srpske urbane pop scene!? Pa stvar je prilično jasna...Domaće grupe bi trebalo da napuste severnokorejski koncept samodovoljnosti i da pokušaju barem malo da se potrude da se približe publici, a ne publika njima! Internet kao nijedan drugi medij pruža neslućene mogućnosti za implementaciju "DO IT YOURSELF" filozofije! Pored toga, kvalitet i autentičnost koji proizilaze iz korespodencije sa svetskim pop trendovima se podrazumeva! Nije dovoljno reći mitovi "zlatnih" osamdesetih nas sputavaju, trebalo ponekad i malo truda uložiti...
Entoni Indjijski (gost) | 06.04.2008. 10.24.12

Sve je to od lošeg vina... Kristina.
LipeCvatu (gost) | 06.04.2008. 11.42.23

dobar tekst. tak sad procit'o. kad ce da se organizuje novo nosenje stafete mladosti? nego nevezano, cuo sam da je monika levinski srpskog porekla. a kusta je preskochio u govoru...

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike