Gozba francuskih kanibala

Scenario: Xavier Gens
Uloge: Karina Testa, Samuel Le Bihan
Žanr: horor
Trajanje: 110 min.
Proizvodnja: Francuska, 2007.

Samo letimičan pogled na bilo koji respektabilan sajt koji se bavi horor filmovima sasvim je dovoljan za konstataciju da američki film strave i užasa definitivno više nema da kaže ništa novo (pa makar se radilo i o značajnim imenima ovog žanra), i da primat, posle mnogo vremena, ponovo zauzimaju evropska i azijska produkcija.

Oni koji prate svetske horor trendove zasigurno se sećaju ostvarenja Unutrašnjost, koje je ponelo (ako se za horor to uopšte može reći) laskavu titulu najboljeg horora 2007. godine. Sa samo nekoliko desetina glasova manje, „srebrnom medaljom“ okitio se gorenavedeni naslov, koji, kao i film na tronu, dolazi iz Francuske, države koja, kako stvari stoje, ima tendenciju da u nekoliko narednih godina postane najbolji izvoznik kvalitetnog horor filma.

To nimalo ne čudi jer već od 2000. godine ova zemlja pokazuje potencijal (u vidu odličnih mladih režisera) da u žanr, za koji se do pre nekoliko godina mislilo da nema ništa novo da kaže, unese preko potrebnu svežinu. Dokaz da se na mlade rediteljske snage i u budućnosti i te kako može računati jeste podatak da (uprkos odlasku „preko bare“, inače boljke svih mladih evropskih autora) nakon odličnih debitantskih radova nisu otupeli svoju rediteljsku oštricu, te su i u čuvenoj Fabrici snova pokazali da su daleko superiorniji od svojih američkih kolega (čitaj: Alexandre Aja i njegov rimejk Brda imaju oči).

 I gorenavedeni naslov igra na kartu sirovog i prljavog horora (te odrednice su inače krasile i bile glavni kvalitet američkog novog talasa strave i užasa s kraja 60-ih i početka 70-ih). U 110 minuta filma ponuđeno je čisto, nepatvoreno nasilje, koje definitivno nije za svačiji stomak (tu prvenstveno mislim na onu populaciju kojoj je žanr horora započeo sa serijalima tipa Petak 13-i ili Strava u Ulici brestova) i koje je postalo zaštitni znak novog francuskog filma. Sem nasilja, svi ovi filmovi donose i jaku političku konotaciju trenutnog stanja u Francuskoj (siromaštvo, rasna diskriminacija, strah od dolaska desničara na vlast...).

Tako nam i Frontiere(s) već na početku najavne špice donosi dokumentarne snimke nereda u prestonici i većim gradovima, a onda nas Gens seli u ne tako daleku budućnost, u kojoj nakon nedemokratskih izbora u Parizu nastaju neredi, koje koristi grupa kriminalaca za pljačku. Nakon uspešno izvedenog poduhvata, planom je predviđeno da se pljačkaši podele u dve grupe, te da se ponovni susret i podela plena dogode u motelu, blizu granice s Luksemburgom. Ono što ne znaju jeste činjenica da dotični objekat vodi porodica naci-kanibala!

Ako bi se pravilo poređenje s naslovima iz pomenutog zlatnog doba horora, mislim da bi Teksaški masakr motornom testerom Tobija Hoopera bio matrica po kojoj je rađen Frontiere(s). Dovoljno je pogledati maltene preslikanu scena kanibalske večere mentalno poremećene porodice, kao i prisustvo mumificiranih tela ranijih žrtava i njihovih ličnih stvari. Za Gensa se može reći da odlično vlada vizuelnim efektima, dok priču stavlja u zapećak, što je slučaj i s njegovim holivudskim debijem Hitman. No, ljubitelji horora, ruku na srce, zasigurno ne idu u bioskop da bi uživali u dubokoumnim i potresnim scenarijima.

Neko reče: kada pozajmljujete od jednog filma, onda ste plagijator, a kada pozajmljujete iz više filmova, onda istražujete. Što se tiče samog Gensa, da je Frontiere(s) rađen kojih 20-30 godina ranije, zasigurno bi bio perjanica tzv. novog trenda u hororu. Ovako, u moru recikliranja i nazovi-originalnih dela, njegov film je poštena posveta nečemu čega se istinski ljubitelj žanra strave i užasa može samo sa setom sećati.