George Clinton and His Gangsters of Love

George Clinton albume izdaje sve ređe i oni su, neosporno, sve manje revolucionarni. Na kraju krajeva, čiča samo što nije nagazio sedamdesetu, i u tom smislu pojavljivanje novog albuma, mahom sastavljenog od obrada tuđih kompozicija, prosto ište pitanje „zašto?“

Clintonov odgovor bi verovatno bio: „A zašto da ne?“ Ovaj album bismo mogli da tumačimo kao vapaj za publicitetom - Clinton ga nije izdao za svoju etiketu The C Kunspyruhzy, već za snažniji Shanachie Entertainment, i na njemu se okružio gostima čija imena u današnjem popkulturnom krajoliku imaju znatno veći brand recognition od njegovog – da samo nije u pitanju produkt jednog tako dosledno haotičnog uma kao što je Clintonov.

Na kraju krajeva, ovo je čovek koji je u 62. godini bio privođen zbog posedovanja kokaina i pratećeg alata. Teško da njemu od svih stvari na svetu nedostaje baš publicitet...

George Clinton and His Gangsters of Love je isprva najavljivan kao album na kome će kralj svemirskog funka obraditi nekoliko doo-wop pesmica starih više decenija, da bi na kraju završio kao prilično shizofrena kolekcija funk, soul, gospel i r&b pesama. Zajedničko im je to da su ljubavne a činjenica da je ovaj album kod mojih kolega iz kancelarije pokupio sve simpatije i odobravanja trebalo bi da ilustruje stepen njegove, ah... običnosti.

Besprekorno produciran George Clinton and His Gangsters of Love je album od početka do kraja nabijen dobrim raspoloženjem, ali veoma neujednačenog kvaliteta. Ima ljudi kojima će biti dovoljno da čuju Clintonov duboki, promukli, pomalo dementni glas, pa da budu transportovani direktno u nirvanu, ali najmanje pola pesama na ovoj ploči zvuče kao nedopečene tezge rađene u skupom studiju, sve u nadi da će vrhunsko digitalno glancanje kamuflirati nedostatak dubine ili, čak, znate već – duše...

Opet, s druge strane, svaka ploča na kojoj se makar u jednoj pesmi pojavljuje Sly Stone u 2008. godini vredna je slušanja, a ta pesma, koja i otvara album, zapravo je vrlo dobra i svojim pažljivim osavremenjivanjem p-funk formule obećava mnogo bolju zabavu nego što na kraju dobijamo.

Clinton je u ekipu dovukao i RZA-u (vrlo solidna Heaven), kao i gospel pevačicu Kim Burrell, koja je, ne postoji drugi način da se ovo kaže – anđeo. Mathematics of Love, koju je za nju Clinton napisao i koju su njih dvoje izveli u duetu, jeste izvanredna, staromodna a opet savremena balada, istovremeno emotivno iskrena ali i intelektualno duhovita, i miljama je ispred većine ostalog materijala na ploči.

Gostovanje Red Hot Chilli Peppersa na usporenoj Let The Good Times Roll podseća da su Clintonovi sudari s rock’n’rollom nekada umeli da budu daleko uzbudljiviji, a generičko fraziranje Carlosa Santane u Gypsy Woman slušaoca tera da žali za vremenima kada je p-funk bio sinonim za duboku, psihodeličnu muziku distorziranih gitara, tvrdih ritmova i kosmičkih ambijenata.

George Clinton slavi 67. rođendan

Naravno, ne treba živeti u prošlosti niti tvrdoglavo žaliti za starim dobrim vremenima, ali ovaj album sugeriše da ga je pravio ostareli čovek zastrašujućeg talenta i ogromnog šarma, no ipak čovek kome nedostaje glad i čovek koji, konačno, na pitanje „zašto?“, zaista može da kaže samo „zašto da ne?“, nadajući se da nećemo insistirati na pitanju.

Ponekad pet minuta muzike govori bolje nego hiljadu reči, ali to, i pored časnih izuzetaka, nije slučaj s ovom pločom.

Audio:
Let The Good Times Roll

Obavezni aperitiv:
Crno-belo drvo života - Ritam 1992.