(Geffen)
Robert Smith i pratioci su 13. album najavljivali pola godine, izdajući po singl svakog 13. dana u mesecu
Trinaesti studijski rad najvećih ostrvskih romantičara neće ni po čemu biti poseban. Niko neće bend otkriti preko njega, fanovi neće ushićeno zahtevati i zdušno pevati ove pesme na koncertima, The Cure njime neće povratiti medijsku pompu iz vremena Disintegrationa.
Ipak, 4:13 Dream je nešto više od rutinskog diskografskog upisivanja koje pedesetogodišnji Dečak Koji Plače od ploče Wish (1992) i po principu toplo-hladno mikroskopski precizno obavlja na četiri godine. Iako u celini album zvuči kao nespretno sklopljena kompilacija (što je donekle razumljivo, budući da je prvobitno zamišljen kao dupli i da su pesme nastajale u različitim periodima), snažniji delovi ga čine superiornim u odnosu na prethodnika The Cure ili razočaravajući Wild Mood Swings (1996).
Povratkom gitariste iz originalne postave i nekadašnjeg klavijaturiste i saksofoniste Porla Thompsona, The Cure su muzičku trajektoriju usmerili ka Kiss Me Kiss Me Kiss Me eri, periodu koji su već (uglavnom bezuspešno) pokušavali da rekreiraju 90-ih. Zaključak ovakve vremenske ekskurzije samo je potvrda stvari koje su se odavno nametnule kao aksiom – Britanci više nisu u stanju da isporuče nezaboravnu i vanvremensku ploču, ali su i dalje kadri da podsete kako je takvim izdanjima njihova karijera obilovala.
Prema Smithovim rečima, 4:13 Dream predstavlja živahnu polovinu paketa čija je mračna dopuna ostavljena za budućnost (2012. godinu?). Nesumnjivu dominaciju takvog senzibiliteta potvrđuju markantna numera The Only One (koja je prelaz između wishovskih perjanica High i Friday I’m In Love), Sleep When I’m Dead (koja nije obrada Bon Jovija, već je pretekla sa zapisa The Head on the Door, starog 23 godine) i numere sličnog tempa.
Međutim, da ta konstatacija nije u potpunosti tačna pokazuju sazvučja koja raštrkano čuče po tamnijim predelima Smithove trinaeste sage. Najbolji momenat upravo dolazi iz ove sfere, u vidu melanholične i grandiozne Underneath The Stars, koja bi se pre dve decenije ravnopravno borila s Plainsong za uvertiru Disintegrationa.
The Cure su u prošlosti kuburili sa zvukom, ali čini se da neodmeren tehnički deo nikada nije smetao kao sada. Zapravo, najveći problem albuma nije groteskna šarada Freakshow, već očajna produkcija, koja u pojedinim trenucima bukvalno uništava pesme, crpeći gotovo sve što ih čini primamljivim i ostavljajući samo naslage nekontrolisane buke i nepodnošljivog odzvanjanja doboša.
Sleep When I'm Dead
No, i pored te mane i potpunog odsustva koncepcije, 4:13 Dream je sasvim solidna ploča kojoj se van istorijskog konteksta realno malo toga može zameriti. U krajnjoj liniji, bilo kakve predrasude, mudrovanja ili anatemisanja treba preduprediti jednim zdravorazumskim rezonovanjem koje sugeriše da Robert Smith kao potpuno ostvareni muzičar i čovek koji apsolutno nikome ne mora da se dokazuje i dalje ima motivaciju i snagu da pravi kvalitetnu muziku. Njegove note danas možda nisu toliko relevantne, ali su i kao takve lekcija mnogim pomodarskim instant-produktima koji se danas proturaju kao “in”, a ne samo nostalgična uspomena na nekadašnju magiju.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Nikola (gost)
| 14.11.2008. 19.02.43
Slazem se u potpunosti sa recenzijom. Produkcija je kao i kod prethodnog albuma iz 2004. potpuno unistila neke vrlo kvalitetne pesme, neprimereno podignutim nivoom buke, gde se zvuci razlicitih instrumenata u pojedinim momentima medjusobno guse. Nezdrav uticaj produkcije tipa ''Oasis" i ovde je ucinio svoje.
-
margo (gost)
| 14.11.2008. 19.49.16
Mislim da je sve receno u recenziji i da nema potrebe ista dodavati. Bukvalno svaka rec je na mestu.
-
Elie (gost)
| 15.11.2008. 23.33.46
Dovoljno je reci samo kako kod mene stoje stavari:
cd player - The Cure 4:13 Dream
mp3 player - The Cure 4:13 Dream
car player - The Cure 4:13 Dream
I tako poslednje dve nedelje.
Dakle, ima nas koji nemamo nikakve zamerke. Porl se vratio, bolji nego ikad, a Robert je Robert onoliko koliko mnogi od nas vise nisu ono sto su bili.
I u tome je cela prica. Decak koji krije suzu u oku, to je jos uvek dobri Robert.
Za neke stvari potrebno je malo vise vremena.
I jednog dana, cenim, bice ti zao sto si album ocenio samo kao korektan. Uz duzno postovanje prema dobroj nameri recenzenta...
-
Elie once again (gost)
| 15.11.2008. 23.37.04
...Jos kad sam video da je ona Pink(!) dobila istu ocenu...
Sta reci...
Uzgred, ni spomena od Scream, It's over... A kakve stvarcine...
-
Sibyl (gost)
| 19.02.2009. 20.08.54
Joj,kad bi samo odrzali koncert u Beogradu.....:(
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.