Popboks - MARKO NIKOLIĆ - Od žanromanije do žanrofobije [s2]
Gledate arhiviranu verziju Popboksa
Popboks - web magazin za popularnu kulturu

Kolumna · 14.01.2010. 14:30 · 21

MARKO NIKOLIĆ

Od žanromanije do žanrofobije

Suštinsko pitanje koje nas ovde zanima je sledeće: kako se zove engleski jezik sadašnje muzičke scene? Ili, drugim rečima, ko je Dušan Silni?

Marko Nikolić

Čak i letimičnim pogledom na trenutno stanje na savremenoj muzičkoj sceni, teško je oteti se utisku da je zavladalo stanje nalik onom u srpskom carstvu nakon smrti Despota Dušana Silnog. Nasleđenim očevim prostranstvom zavladao je Uroš koga nisu bez razloga prozvali Nejaki, jer su se po njegovom ataru razbaškarili njegovi bliži i dalji rođaci, te znani i neznani velikaši koji su zgrabili pogodan trenutak za osvajanje svog feudčića na kome su uspostavili apsolutnu upravu (poređenje sa današnjom, npr. Jagodinom ili Inđijom itekako je umesno).

U smutnim srednjevekovnim vremenima, posebno nakon 1389. godine, takav trend se nastavio doživevši formalnu modifikaciju tako što je uticaj Otomana na velikaške prilike bio veći, ako ne verujete pitajte Kraljevića Marka, vazala.

Neverziranim čitaocima u materiju dalje srpske istorije (mada je u srpskoj vizuri istorija UVEK pitanje sadašnjice) sam spremio drugi primer, i to iz školske klupe. U osnovnoj školi geografiju mi je predavala gospođa sa ormanom punim živopisnih haljina, koja se učenicima uglavnom obraćala u stihu („Izvolite sesti, al’ nemojte jesti“, „Danas ćemo da vidimo da li ćemo da se svidimo“, „Na kartu izađi Afriku pronađi“, „Kroz prozor izletećeš, na ulicu sletećeš i u Dunav uletećeš“ i najzlokobnija „Danas nam je u planu šetnja po Mediteranu“). Na predavanju posvećenom Indiji, geo-poetesa reče kako se u domovini monsuna „znao red dok je službeni jezik bio engleski, ali da sad to više nije tako jer ima preko 200 jezika kojima se u ovoj zemlji priča“.

Iako je u sebi sadržala klicu „dobrodušnog“ rasizma kojima se po pravilu ogrće kolonijalizam radi opravdanja svoje nezasite pohlepe, ova rečenica pokreće suštinsko pitanje - kako se zove engleski jezik sadašnje muzičke scene? Ili, drugim rečima, ko je Dušan Silni? Na to pitanje ni muzički kritičari ni diskofili nemaju jasan odgovor. Ranije je bilo lako – jednostavno sve je u načelu bilo rok muzika. Ako nije rok, nije vredno pomena, nije muzika. Ranih 90-ih i Public Enemy je u Srbiji bio rok, ali rap nije (što objašnjava i dan danas prisutnu mržnju „rokera“ prema ovom pravcu).

U međuvremenu, rok je prepustio presto pop muzici, a da se pritom ne zna šta ova kovanica označava. Znamo za raniju podelu na ozbiljnu i zabavnu muziku, ali ona kao da, slično guranju svega i svačega u rok fioku, pripada nekim prohujalim vremenima. Pop je izvedenica od reči popularno, i primetno je njeno besomučno forsiranje, pa se tako ova odrednica, nalik evro-atlantskim integracijama, umeće u sve živo, što bar na ovim prostorima nije do skoro bio preovlađujući slučaj – tako sada imamo Pop-odne, Pop-boks, imali smo Pop-cycle (doduše i Pop mašinu, no zna se kako se taj bend zvao u svojoj drugoj inkarnaciji). Ipak, ta formulacija, koja je doživela renesansu tokom ostrvske državne „nation-building“ kampanje zvane „brit-pop“ je višestruko sporna jer ima aspiracije da u sebe uključi i sve one žanrovske (pod)pravce koji joj svojom sadržinom ne pripadaju.

S druge strane, ne treba puno objašnjavati šta se na Balkanu narodski podrazumeva pod pop muzikom, iako joj taj, zdravorazumskim kriterijumima neupitni status odriču upravo glavni promotori usiljene domaće pop-manije, koji mrzovoljno okreću glave na pomen Željka Joksimovića ili Marije Šerifović. Pošto je tako, znači da imamo posla sa elitizmom, a elitizam nikada nije bio previše popularan, pa samim tim nije pop. Da kontradikcija bude potpuna, ono što po ovim mišljenjima jeste pop nije istini za volju popularno, a na tome možemo da zahvalimo višedecenijskom naopakom a temeljnom radu domaćih muzičkih pera. Turbo-folk i njegovi bliži i dalji suvozemni i pomorski srodnici jesu pop, baš kao i čitava estrada (scena na španskom). Stiče se utisak da pop fanovi preziru rođaka zvanog populizam, ali je taj prezir kao i u većini popularnih stavova, tanak sloj šminke kojim bi da se zamažu očigledne sličnosti.

Terminologiju izmišljaju kritičari koji pišu za časopise, a njihove glavešine (famozna „uređivačka politika“) su u dosluhu sa izdavačima čime se zatvara jedan samodovoljni lanac proizvodnje i potrošnje u kome su muzičari kolateralna šteta a žanrovi ovlašno namiren poriv za deskripcijom. Posebnu ulogu u tom procesu imaju preimenovanja brojnih muzičkih stilova.

Nešto što je prvobitno bilo punk (na engleskom „propalica“) brzo je mutiralo u beskrvno određenje „novi talas“ (preporučujem dokumentarac Punk Attitude i scenu u kojoj Jello Biafra pizdi na takav razvoj događaja) čiji kum očigledno nije imao istančan osećaj za protok vremena, te pomenuti val ostade novi i dan danas, iako je odavno starudija (na domaćoj muzičkoj sceni u poslednje vreme su primetna i bukvalna tumačenja ove odrednice). Osamdesete su nam donele i uobličavanje zvuka krštenog kao rap (reč istog korena kao rape – silovati, u kolokvijalnom govoru označava i oštru kritiku, hapšenje ili kaznu za zločin) koji je brzometno očišćen od prljavih uličarskih i netržišnih konotacija terminom hip hop, što je ime ulične crnačke kulture čiji je rep integralni deo.

Još jedan prokaženi žanr – heavy metal ili nešto kasnije samo metal, je u prethodnoj deceniji za šarene izloge pune nosača zvuka prigrlio "prihvatljiviju" odrednicu hard core, kako bi poboljšao svoju marketinšku prođu kod nemetalske publike. Čak i danas je veoma teško u određene glave utuviti fundamentalne razlike između ova dva muzička pravca, koja su se, istini za volju, nemalo puta plodno dodirnuli napravivši brojnu zdravu vanbračnu dečicu (vidi pod crossover (thrash), još jedan pojam koji je postao konfuzan).

Reperi su preko noći postali slušaoci hip hopa (mada sam imao prilike i da budem ubeđivan kako je u stvari u pitanju lounge, šta god to bilo), a metalci neviđeni korovci, tako da te pojmove izgovorene iz armije usta ne treba uzimati zdravo za gotovo jer su u najvećoj meri ispražnjene od svog sadržaja, tj. ne znače ništa, baš kao i drveni komunistički glagoli zaživeti i ispoštovati. Slična sudbina zadesila je i tzv. post-rock čiji koreni vode od šugejza (još jedan opšti termin čije značenje vremenom bledi ) do avangardnijih formi hardkor panka i metala, pa ti probaj da se snađeš. Ako ne znaš šta je – provereno je post-rock!

Šta tek reći za kovanicu „indie“ kojom se poslednjih nekoliko godina frljaju svi živi, najčešće u smrtonosnom koktelu sa mrnjavčevićevskim pojmom „pop“? Nekada je ona označavala bendove koji su do svoje popularnosti stizali van okoštalih tokova muzičke industrije, danas ta reč označava skoro sve koji su do juče bili urbani a prekjuče kul. Prošle decenije bila je aktualna odrednica „alternativa“, iako je gro izvođača pod tom etiketom izdavao albume za mejdžor kuće, što je trend prisutan od izlaska zlosrećnog Nirvaninog Nevermind, od koga je, sad vidimo ono što je Kurta Cobain spoznao kobnog aprila 1994, bilo više štete nego koristi. Ništa manje zlokoban amalgam od šlagerske indie-pop samolepljivosti može se naći ispod kamena na kome piše indietronica.

Sada kada je jasno da je žanrovska zbrka ogromna, ne iznenađuje odavno uočena potreba da formulacije muzičkih stilova dobiju na detaljnosti. Loša vest u ovom procesu je što je on odavno prešao granice apsurda i postao sam sebi cilj. Posebno indikativne u ovom smislu su metal (gde svaki drugi bend, ako verujete dokonim kritičarima svira thrashblackultradeathdoom ili psychstonersludgecrustneopagan varijantu ove muzike) i plesne/klupske/electro odrednice (minimalglitchambienttechelectro, downtempobreakbeatgaragedrumnbass, technotrance2step idm) koje dodatno pospešuju problem snalaženja u savremenoj muzičkoj džungli prepunoj terminoloških opasnosti. Suštinsko pitanje je da li su žanrovskoj Amazoniji potrebni prohodni i uredno obeleženi makadami ili je, za promenu, umesnije ekološku svest primeniti u praksi. Ono što je jasno je da od današnjih smernica malo ko ima vajde.

Mogu se čuti tvrdnje da je žanrovske podele izmislila muzička industrija kako bi konzumentima uvalila što više nepotrebnih stvari, i to nije tvrdnja bez osnova. Sećam se da sam jednom prilikom kada sam izašao da kupim cigarete, čekajući u redu slušao razgovor jedne tinejdžerke sa dva njena prijatelja. Devojčica je u tri minuta bar 20 puta ponovila kako je hip hop njen primarni muzički izbor a outfit joj je davao za pravo – skejterke sa debelim drečavim pertlama, vrećaste pantalone i prigodni duks sa kapuljačom. Verujem da ste i sami nailazili na slične žalosne slučajeve u kojima se žanr shvata kao surogat identiteta na pojavnoj ravni. Od sličnih vizualnosti pate i die-hard fanovi svih ostalih muzičkih pravaca aktualnog trenutka, ovom prilikom izdvajamo sveže armije obožavatelja dubstepa i new weird americe, dok svoje mesto pod suncem traže novomobilisani fanovi techstepa i hypnagogic popa. Biti kul po svaku cenu zaista nema cenu.

Jasno je da se trenutno ne zna kome je teže: kritičarima koji smatraju da moraju da nastave da "izmišljaju" nove pojmove ili čitaocima koji se dovijaju kako bi dokučili šta su pisci hteli da kažu. Zato „neupućeni“ i dižu ruke od muzičkih sadržaja, i otpisuju baratanje pojmovima tog tipa kao neopevani snobizam. Bilo kako bilo, za žanrove današnjice malo ko danas može da tvrdi da ih istinski poznaje. Eto, na primer, ko može da ponudi odgovor na pitanje koje, verujem, hipotetički najviše zanima Dušanove Srbe i filološki nastrojene Indijce: od kada je to folk postao etno?



Komentari

  • Gravatar for Prvi komentar
    Prvi komentar (gost) | 14.01.2010. 13.57.54
    Folk nikada nije postao etno. Ni izvorna muzika nije etno, jer je često bila autorska i nadautorska, ali jako retko zaista narodna. Etno je pojam koji su (konkretno u Srbiji), svako za svoje potrebe, izmislili PGP RTS i B92. I načinom na koji su ga tretirali ogadili izvornu i narodnu muziku čak i ljubiteljima iste.
  • Gravatar for zoran
    zoran (gost) | 14.01.2010. 14.40.16
    sjajan tekst, mare :)
  • Gravatar for violent revolution
    violent revolution (gost) | 14.01.2010. 14.42.15
    tako je, dodao bih samo i da su taj termin oberucke prigrlili i neki koji misle da etno zvuci "urbano", a folk je...hmmm..."narodnjacki"
  • Gravatar for Vrabac
    Vrabac (gost) | 14.01.2010. 15.00.10
    Hypnagogic pop! ...A glo-fi? hahahah :D :D :D
  • Gravatar for komsa
    komsa (gost) | 14.01.2010. 16.34.07
    hahha odlican tekst! Takodje navijam za glo-fi... i shitwave :)))
  • Gravatar for Tomislav Žegura
    Tomislav Žegura (gost) | 14.01.2010. 17.56.04
    Haha, odličan tekst, uživao sam čitajući.... mislim da je istina da su dobrim djelom za osmišljavanje novih žanrova/trendova odgovorni ljudi u šou biznisu koji prodaju surogat identitete na ovaj način u čemu su im svesrdno pomogli muzički kritičari (bili toga svjesni ili ne) u svojem opsesivnom traganju za definisanjem novioh, neuobličenih i originalnih izraza (zarad samopromocije najčešće ) , a i tako je muzička industrija ubirala visoke profite...
  • Gravatar for dd
    dd (gost) | 14.01.2010. 20.45.15
    Psajhodelik turbo-folk...
  • Gravatar for antipop
    antipop (gost) | 14.01.2010. 22.47.21
    text objasnjava!svaki nastali pravac od jazza pa naovamo ima svoju podvrstu.ozbiljna muzika ne spada u taj kosh :)
  • Gravatar for nole
    nole (gost) | 14.01.2010. 22.58.56
    Krs od teksta
  • Gravatar for @dd
    @dd (gost) | 15.01.2010. 02.09.52
    psajkodelik turbo-folk je davno uspostavljeni zanr: http://www.youtube.com/watch?v=lNJnGEHXUYQ
  • Gravatar for tozzinjo
    tozzinjo (gost) | 15.01.2010. 02.25.09
    ne znam ja slusam sevdah'n'roll..a pomalo i etno dub hop.. salim se. svaka cast na textu..
  • Gravatar for djape
    djape (gost) | 15.01.2010. 19.13.35
    isparirao si bambaati na fotki a brate minliii :)
  • Gravatar for Sanja
    Sanja (gost) | 15.01.2010. 21.45.45
    kolega Marko Nikoliću, dobro vam stoji brada :)
  • Gravatar for klik
    klik (gost) | 16.01.2010. 19.15.41
    jel samo ja tripujem naslov ''od zandarmerije do zandarmerije''?
  • Gravatar for Boban
    Boban (gost) | 18.01.2010. 14.09.38
    Sta je pisac hteo da kaze?
  • Gravatar for sajko industrijalka xD
    sajko industrijalka xD (gost) | 28.01.2010. 20.42.36
    dobarrr tekst.
  • Gravatar for mim
    mim (gost) | 31.01.2010. 19.47.08
    A "umetnost", "umetnik"? Ko sme da zaviri pod taj tepih? Ovi pojmovi su masakrirani u ovom i prošlom veku, apsolutni pobednici, na samom pijadestalu.
  • Gravatar for najgorost
    najgorost (gost) | 11.02.2010. 08.14.13
    izuzetna tema i odlican tekst... evo kako ja gledam na sve... Sve se zove popularna muzika. Nekad se zvalo rock n roll, pa samo rock. Ali termin popularna muzika (iz naroda i za narod) je sveobuhvatniji, pa se bolje uklopio u ono što je vrijeme donjelo. Popularnu miziku prave entuzijasti, najčešće bez muzičkog obrazovanja. Nju treba razlikovati od klasične i izvorne (folk) muzike. Klasična muzika nije iz naroda, nju pišu školovani umjetnici. Izvorna folk muzika je ona muzika koja je prenesena sa "koljena na koljeno". Polupularna muzika može da korisiti elemete ove druge dvije. Tako kombinaciom pop i folk muzike nastaje novokomponovana pop-folk, poznatija još kao "narodna" :) Ili kombinaciom pop muzike i klasike nastao je kraut rok. Popularna muzika može da bude manje ili više popularna, tj prihvatljiva masama. Tako dolazimo do onoga što se zove mejnstrim. Mejnstrim je centar zamišljenog kruga. Što si dalje od centra ta je muzika više "alternativa" mejnstrimu. I obrnuto. Ako si najdalje od njega onda si u šugejzer vodama :). Međutim, mejnstrim nije samo Majkl Jackson. On je samo centar centra. Kreneš li i najmanje lijevo i desno od pomenutog centra kruga, postoje razne varijacije mejstrima. Dakle, ne postoji mejnstrim varijacije na disko, kakve su Madona ili Britni (Dissapears). Vec i na indie, rap, metal, folk. Mejnstrim je i Iron Maiden. Malo su dalje od "centra centra" ali su dio te priče. Sve što oko sebe vuče čitavu industriju (marketing, produkcija, distribucija) je mejnstrim. Nirvana je sa Nevermind pokazala da i Indie može da bude mejnstrim. Zajedničko svima je da teže centru. Ali neki ne žele da budu u samom centru, već tu negdje u blizini, vjerovatno jer ne žele ili bi to bilo krajnja prodaja.
  • Gravatar for mim
    mim (gost) | 11.02.2010. 17.38.48
    Ne slažem se da je većina stvaralaca popularne muzike neobrazovana, mislim da pogotovo danas, obrazovani "pop" muzičari sve više nadolaze. Osim toga i klasična muzika je u svoje vreme bila "POPularna", "mejnstrim". A postoje i muzičari, kompozitori klasične muzike koji su bili muzički neobrazovani, muzika im je bila više hobi. E sad šta je "mejnstrim" u Srbiji..
  • Gravatar for najgorost
    najgorost (gost) | 12.02.2010. 11.22.40
    konstatacija o obrazovanosti muzičara ticala se većine, uvjek postoje izuzeci... a da mejnstrim postoji i u samoj klasici, naravno! klasika moze da se prenese i u popularnu kulturu, i postane mejstrim popularna primjer (Ode radosti ili male nocne muzike koje svi znamo) ali ona je popularna više kao simbol-primjer klasične muzike, ili zbog toga što dobro ide uz špice i crtaće... Najveći problem razumjevanja scene kod nas jeste neprihvanje činjenice da je naš mejnstrim Cena i Jeca. I Sergej Ć. i Vlado G. To su naši ekvivalenti Madoni i Britni. To je onaj centar centra mejstrim kruga. Imamo i Bajagu, Van Gog i recimo Aleksandru Kovač koji nisu u centru centra, ali tu su, u blizini.
  • Gravatar for mim
    mim (gost) | 13.02.2010. 16.26.42
    ".. u svoje vreme.." Ja mislim da je i ova poslednja trojka mejnstrim. A mejnstrim nije recimo NSC.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike

DEJAN CUKIĆ: DOK SE JOŠ SEĆAM...

Hit

Kolumna

DEJAN CUKIĆ: DOK SE JOŠ SEĆAM...

Sarajevo

Kolumna

DEJAN CUKIĆ: DOK SE JOŠ SEĆAM...

Osmeh

Kolumna

DEJAN CUKIĆ: DOK SE JOŠ SEĆAM...

Koncerti

Kolumna

DEJAN CUKIĆ: DOK SE JOŠ SEĆAM...

Korni

Kolumna

DEJAN CUKIĆ: DOK SE JOŠ SEĆAM...

Mljet

Kolumna

DEJAN CUKIĆ: DOK SE JOŠ SEĆAM...

Mirođija

Kolumna

DEJAN CUKIĆ: DOK SE JOŠ SEĆAM...

Kan

Kolumna