(Ne) Podseća na svemir...

Originalni naziv: Astro Boy
Scenario: Timothy Harris, David Bowers, prema ideji Osamua Tezuke
Režija: Timothy Harris
Uloge: Freddy Highmore, Nicholas Cage, Donald Sutherland, Bill Nighy, Elle Fanning, Charlize Teron, Samuel L. Jackson
Žanr: akcija, naučna fantastika, dečji
Proizvodnja: Hong Kong / SAD / Japan, 2009.

Osnovni problem CGI verzije Astro Boy-a je to što su njegovi autori odlučili da originalnu ideju rasterete svega što bi moglo da aktivira sive ćelije u mališana i svedu je na prosečnu zabavu, u čijoj je srži borba dobra i zla, ispraćena pompeznim orkestracijama (i jednim iznenađujućim Supergrass momentom), simpatičnim pošalicama i nezaobilaznim referencama na pop kulturu.

Čak i da niste gledali neku od anime adaptacija Tezukine mange (a od 60-ih se naovamo dosta skupilo), sve u ovoj šarenoj laži deluje već viđeno, jer nalik ostalim lažama, i ona stalno pozajmljuje, ne trudeći se skoro uopšte da unese bar mrvicu originalnosti. Priča o dečaku koji igrom nesrećnog slučaja postaje robot, sa željom da opet bude obično dete (nešto kao Pinokio u rikverc, pa unapred) deluje zbrzano i površno, kao i svi prateći detalji, prisutni poput začina za spašavanje neukusne čorbe. Za apsolutno svaku situaciju moguće je predvideti ishod, a u prvih petnaestak minuta kristalno je jasno da sve vodi ka srećnom kraju. (Jedino što nije jasno je šta je Bowers hteo da postigne onom dodatnom "I was made ready!" završnicom...)

Dijalozi su poprilično kruti i zvuče kao prepisani iz kakvog holivudskog priručnika za generičke scenarije, a protagonisti i antagonisti smešteni u crno-beli šablon, koji se samo povremeno otopi i proizvede koju nijansu sive. Njihovi odnosi okićeni su veštačkim emocijama, što je najbolnije očigledno u relaciji doktor Tenma, kao otac – Toby/Astro Boy, kao sin, dok je iskrenost gurnuta u pozadinu, odakle tek povremeno zablista i injektira im malo ljudskosti. Ona, međutim, ne pripada ljudima, već robotima, kao što je slučaj u godinu dana starijem (i, po mišljenju autora ovih redova, precenjenom) Voliju.

Glasovna gluma je, uprkos velikim imenima, u većini slučajeva nenadahnuta (naročito smušeni Nicholas Cage u ulozi Tenme), tako da ne pomaže u bojenju bledunjavih likova.

Slamka spasa za dečaka Astra jesu atipični lik predsednika-idiota, koji ne uskače u letelicu da se bori sa vanzemaljcima i ne spašava putnike aviona od otmičara-terorista, i pristojna kompjuterska animacija koja donekle uspeva da uhvati draži Tezukinog dizajna.

Osavremenjeni izgled pleni sve dok se baci pogled na predivno zastarelu, tradicionalnu lepotu Tetsuwan Atomua (recimo verzije iz 80-ih), koji pokazuje da je slatkasto-mračna atmosfera, prilagođena deci, ovde zamenjena šljaštećim specijalnim efektima, koji su, izgleda, neizbežni u procesu ulagivanja novim generacijama. Osim toga, u dvadeset i pet minuta koliko traje jedna epizoda sadržano je mnogo više nego u ovih devedeset minuta, a bleskasti koncepti, koji su kod Japanca funkcionisali besprekorno, umetnuti su kao predmet sprdnje.

Za razliku od Tezuke, koji je tekovine zapadnjačke kulture vešto inkorporirao u svoju mangu, Bowers i ekipa razvodnjavaju jednostavan koncept, čineći ga banalnim. Klinci će verovatno uživati, ali kad odrastu, teško da će im ostati u sećanju.