Petim albumom koji potpisuje kao UNKLE, James Lavelle iskače iz utabane trip hop maršrute i dokazuje da još nije pao mrak na njegovu muzičku viziju
I dok ga maliciozni kritičari optužuju da je (ras)prodao autentičan zvuk etikete Mo’ Wax za luksuzan lifestyle savremene dance muzike, zamišljajući ga kako se šeta pored bazena u bade mantilu i sa tompusom u ustima, James Lavelle se ne obazire preterano na napade, radi strpljivo da bi konačno objavio i novo izdanje koje i van tržišne računice ima razlog postojanja.
Da se ne zanosimo previše, ovde nije reč ni o kakvom remek-delu, još manje je u pitanju neki novi inovativan Lavellov eksperiment, ali mu treba odati priznanje zbog toga što se ne zatrčava da štancuje muziku jednom ili više puta godišnje poput izvođača na domaćoj (ali i inostranoj) estradi, već revnosno proizvodi uvek nešto u šta se jedan (nat)prosečan slušalac trip hopa možda neće zaljubiti, ali što će poštovati.
Zaokret u zvuku novog albuma ogleda se u tome što je titulu Lavellovog stručnog konsultanta od Richarda Filea sada nasledio Pablo Clements, što je verovatno prepoznatljiv elektronski, breakbeat zvuk Unklea približilo više dramatičnijem savremenom psych pop/space rocku. Snažna brit-rock orkestracija je zamenila hip hop sklapanje rima, a lebdeći glasovi provučeni kroz echo efekte nalaze oslonac u rigidnoj produkciji starog majstora, koji nije bez razloga i osnivač i spiritus movens čitave diskografkse kuće.
Na Where Did the Night Fall su izostala zvučna imena dragih gostiju kao što su Thom Yorke, Brian Eno ili Ian Brown, ali to nikako ne znači da ovde nema uzbuđenja. Štaviše, učešće sastava kao što je space rock bend iz Los Anđelesa Autolux, Elle J, punk pop trio iz Baltimora, Big in Japan ili Sleepy Sun, doprinose raznovrsnosti, dok se za najpoznatijeg saradnika na albumu, Marka Lanegana, može reći da se možda već malo preforsirao i – uz svo dužno poštovanje – mogao bi da redukuje samopromociju po svim mogućim i nemogućim muzičkim projektima.
Pesme kao što su Natural Selection, Joy Factory, The Answer, On A Wire ili Falling Stars, kao i hindu-sugarcubes uvodnik, Follow Me Down, sasvim pristojno pariraju hvaljenim hitovima Rabbit in Headlights ili Lonely Soul sa prvenca Psyence Fiction. Negde kod sredine albuma, nakon konzumacije Heavy Drug (što je naziv osme pesme po redu), tempo opada, a za njim i interesovanje slušaoca i tako sve do teškog baritona Marka Lanegana u poslednjoj, Another Night Out, koja ga i definitivno šalje na spavanje.
James Lavella, dakle, još jednom nije izdao njegov producentski njuh, i iako nije proizveo ništa grandiozno za pojmove današnje elektronske muzike, nije se ni osramotio.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Nenad (gost)
| 20.05.2010. 11.48.01
Sto se tice Lenegana i te samopromocije. Posebno preforsiranja. Its not possible. S obzirom da u muzici nikada nije postojalo nesto slicno kao Mark Lenegan (niti ce)- budimo srecni da se previse forsira jer ga jednog dana nece biti. A o samopromociji necu ni da pricam. Bio sam pre nekoliko dana na njegov solo koncert- ne verujem da taj covek uopste zna sta je samopromocija i da ga uopste i zanima.
-
1.5v (gost)
| 20.05.2010. 14.30.43
mark lanegan je, dozvolite, kolosalni smarac.
-
9v (gost)
| 20.05.2010. 15.18.58
zato slusajte Kouldplej lol
-
Uxi (gost)
| 20.05.2010. 15.45.37
UNKLE je po meni imao i boljih ostvarenja...ali je ovo sasvim solidan album i mom uhu prija..a sto se tice gospodina Lennegan-a,vrlo cenim i pratim njegov opus,i mislim da je vrlo specificna figura na muzickoj sceni,zbog tog prasnjavog vokala ala Tom Waits..jedino ne razumem KOME i ZASTO smeta on,i gde se to pa mnogo eksponira doticni??
-
Vladimir (gost)
| 22.05.2010. 13.40.15
James Lavelle je iskocio poprilicno odavno iz trip hop marsrute, reklo bi se da je ta era nastupila od albuma War Stories iz 2007 pa potom nastavljen nizom izdanja u narednom periodu u vidu nastavaka tog albuma (More Stories,End Titles...Stories for a film) te da je tad svakako vise puta godisnje stancovao albume ali avaj ja mu nikako ne bih zamerio na tome. Ovo sam spomenuo jer mi je cudno da recenzent preskoci takve detalje i tu eru u kojoj je ostvario saradnju sa Autolux,Josh Homme,Ian Astbury,Gavin Clarke... i da je ovaj album samo nastavak svega toga, cak zvuk nimalo ne odskace od tih prethodih izdanja i odlican je sledbenik. Citajuci recenziju rekao bih da je ovaj album izasao nakon Psyence fiction ili never, never land te napomena o tome kako ovim albumom iskace iz trip hop marsrute dodatno doprinosi takvom utisku.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.