(Def Jam)
Legendarni filadelfijski orkestar na devetom albumu zvuči nenametljivo, neodlučno i pokolebano kao nikad ranije, sa iznenadnom potrebom da se obrate Bogu
Estetizacija neznanja i nemara, koje je u rap donela era g-funka, kao ultimativnih karakteristika autentičnih geto crnaca (real niggaz don’t give a fuck), danas se tumači sa znatno više blagonakolnosti nego što je to bio slučaj sredinom 90-ih. Umesto sablažnjavanja nad komercijalizacijom i retardacijom, mnogi su iz sadašnje perspektive skloniji da tom talasu nihilizma odaju zaslugu za skidanje balasta društvene odgovornosti, koji su rapu navodno oko vrata vezali beli kritičari, i vraćanja hip hop kulture spontanosti i teenage duhu svojih korena.
Ono što takve interpretacije previđaju jeste činjenica da je ideja crnog izvođača kao delegata ugnjetene zajednice duboko ukorenjena u afro-američkoj kulturi i ništa manje ‘crna’ od vizije oslobođenja kroz nesputan geto individualizam.
The Roots već duže od jedne i po decenije pokušavaju da očuvaju tradiciju crnog prosvetiteljstva pred naletima relativizacije vrednosti definisanih u soul godinama borbe za građanska prava (someone has to care). Samom formom živog hip hop benda, kao skupine muzičara koje treba uskladiti, The Roots su oduvek bili skloni zajedništvu, disciplini, konceptu i pravovernosti oslanjanja na crno sviračko nasleđe, tipično dovođeno u vezu sa zlatnim dobom sempla u rap muzici.
Istina, tako dominantan osećaj urgentnosti već duže vreme ne postoji. Sada je već jasno da nam ne preti konačna ‘smrt hip hopa’ već beskonačna dekonstrukcija izraza koja se po inerciji produžava dok se ponovo ne desi ‘nešto bitno’. The Roots tako već neko vreme neopterećeno šaraju između rasviranih numera, na krilima neo-soul zvuka, i svedenijih, ritmički-bržih, matrica u potrazi za dobrom startnom pozicijom pred veliki preokret za koji niko nije siguran odakle će, i da li će uopšte stići.
Nakon tenzijom nabijena dva prethodna albuma, How I Got Over predstavlja ponovno popuštanje uzdi i uvođenje lakših nota, ovaj put kroz atmosferu koju kritičari upoređuju sa spuštanjem nakon amfetaminskog fleša i rastrzan sled misli u iščekivanju sna. Legendarni filadelfijski orkestar ovde zvuči nenametljivo, neodlučno i pokolebano kao nikad ranije, sa iznenadnom potrebom da se obrate Bogu.
Pa ipak, za razliku od hrabrih eksperimanata sa gostujućim vokalima i psiholdeličnih izleta na Phrenology, novi album je štrebersko delo bez previše iznenađenja. The Roots su iznad svega vešti muzičari, sposobni da se podrede izvođaču koga prate ili situaciji u kojoj se zateknu. Na taj način su godinama uspevali da preduprede elitizaciju i udaljavanje od prosečne rap publike.
Na ovom albumu se, međutim, po prvi put jasno primećuje zloupotreba profesionalizma i talenta. How I Got Over je savršena pozadinska muzika koja maherski podjednako efektno upija indie (Monsters of Folk i Joanna Newsom) i nove soul vokale (John Legend) preobražavajući ih u kvalitetne ali pomalo monotone trake sa integritetom koje kao kompromisno rešenje možete pustiti pred prijateljima koji nemaju sluha za hip hop.
Naravno, suvišno je napominjati kako je zadovoljavanje ovakvom ulogom puko gubljenje vremena za ‘ljude sa misijom’ kakvi su The Roots. Na How I Got Over stoga treba gledati kao na intermezzo i opuštanje najsavesnijih hip hopera pred novi prelom. Teško je zamisliti nastavak ambivalentnog kursa sa ovog albuma. Sigurno ne treba kao slučajnost shvatiti ubacivanje bonus numere Hustla koja provlačenjem kroz auto tune zvuka bebinog plača i svođenjem životnog izbora na dilera ili mušteriju budi iz magnovenja i vraća ulični instinkt za preživljavanje.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
djape (gost)
| 17.07.2010. 12.52.18
odlična recenzija. hustla je keva!!! B-)
"Ono što takve interpretacije previđaju jeste činjenica da je ideja crnog izvođača kao delegata ugnjetene zajednice duboko ukorenjena u afro-američkoj kulturi i ništa manje ‘crna’ od vizije oslobođenja kroz nesputan geto individualizam"
istina. samo ta ideja crnog izvođača kao delegata zajednice je, plašim se, generacijski pa čak i - ne bez izuzetaka - klasno ograničena. :)
"Sada je već jasno da nam ne preti konačna ‘smrt hip hopa’ već beskonačna dekonstrukcija izraza koja se po inerciji produžava dok se ponovo ne desi ‘nešto bitno’"
"pazi... to je tvoje mišljenje". (godfather g na više mesta B-))
-
jkl (gost)
| 17.07.2010. 15.16.40
ja bih ipak rekao da su ovde najvise zaboleli ''indie vukali'', iako se to ne sme priznati. svi ste vi na isti ''narrow-minded'' kalup, pa bili indie, hip-hop... pocinjem da kontam ljude koji na pitanje ''sta slusas?'' kazu ''sve''.
-
kruki (gost)
| 17.07.2010. 19.29.08
kod repera nema političke korektnosti. Kao što pankeri nisu mirisali hipike tako reperi otvoreno ne vole indie likove, ova recenzija je samo "na liniji" :)
-
M (gost)
| 19.07.2010. 09.15.34
Odlican album.
-
pandurske sirene najveca su napetost za (gost)
| 28.07.2010. 01.44.52
dobra recenzija i krs album
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.