Korn III: Remember Who You Are

Postoji jedna sjajna anegdota vezana za ovaj bend, koju sa velikim osmehom i u više navrata voli da prepriča Trey Spruance (Mr. Bungle, Secret Schiefs 3). Dakle, tamo negde 1999. ili 2000., na evropskoj turneji u okviru koje su posetili i Brisel, članovi Korna su se naljutili kada su shvatili da menadžer turneje nije ispoštovao njihov catering rider, u kome su izričito tražili pivo Coors Lite.

Indisponirani neposlušnošću menadžera, momentalno su ga otpustili, a zatim su naručili čarter avion iz Amerike, samo da bi sebi obezbedili dovoljne količine omiljenog napitka (cifre kažu - pivo u vrednosti od 5.000 dolara, plus troškovi transporta). U celoj zbrci verovatno se nijednog trenutka nisu zapitali u kojoj se zemlji nalaze, jer je opštepoznato da je Belgija jedan od najboljih proizvođača piva na svetu…

***

Naziv devetog albuma najavljuje povratak na zvuk iz prve faze benda, i svesno odvajanje od prethodna dva studijska albuma, See You On The Other Side (2005) i Untitled (2007). O namerama dovoljno govori i podatak da je ploču producirao Ross Robinson, “krivac” i za prva dva, inače vrlo uspešna albuma Korn (1994) i Life Is Peachy (1996).

Međutim, Korn 1994. i Korn 2010. najblaže rečeno, nije isti bend. Malo grublje rečeno, nemaju blage veze jedan sa drugim.

Polazeći od prošlogodišnjeg nastupa na Exitu, bendu ne manjka energija kad svira uživo i posebno je upečatljiva požrtvovanost novog bubnjara. Stari hitovi u živom izvođenju još uvek zvuče sjajno i energično. Problem je što na novom albumu, osim eventulano prvog singla Oildale (Leave Me Alone) nema nijednog hita ili jake pesme, barem nalik onim koje su Korn postavili na tron novije generacije metalnih bendova.

Odlazak Heada iz benda pre pet godina i danas je prilično osetan. Munky, drugi gitarista iz prve postave, jednostavno ne može sam da iznese dobru melodiju i rif, jer je ipak kroz veći deo diskografije bio samo ritam gitarista i nema dovoljno kreativnosti da popuni Headovo mesto glavnog “rifopisca”. Sa druge strane, basista Fieldy je na visini zadatka – krlja svoj petožičani bas prepoznatljivim stilom. Velika je šteta što njegov talenat ne može uvek da dođe do izražaja zbog velike zastupljenosti Jonathanovih vokala.

Jonathan je glavni krivac zbog čega Korn teško može danas da zvuči sveže, odnosno zbog čega posezanja za starim producentom, novim bubnjarom i vraćanja 'artworka' na stari fazon (za omot je iskorišćena stara proverena pedofilska tematika, kako bi se i u vizuelnom smislu dočarao period starih uspešnih vremena benda) nemaju efekta.

Tehnički, Davisova izvedba je dobra, njegov glas je istaknut napred u miksu i pojedine glasovne kerefeke mogu da podsete čak i na kralja lucidnosti, Mikea Pattona. Međutim, nakon nedavno završenog Exita prilično je jasno da ih ne treba porediti, kako Davis ne bi ispao tužni pajac (uostalom, dovoljno je jedno preslušavanje pesme Lookaway sa Sepulturinog albuma Roots, u kojoj su oba pevača gostovala, sada već tako davne 1996. pa doći do tog zaključka).

Jedna od najlošijih stvari koje tekstopisac i pevač sebi mogu da dozvole je da bes koji žele da iskažu u pesmama postane monoton i isprazan, što je, na žalost, slučaj sa ovom pločom. Tome najviše doprinosi način na koji Jonathan (40) peva o tinejdžerskim problemima. Od njega nije za očekivati neki Springsteenovski način pisanja tekstova. Ipak, on je sa jedne strane previše uživljen u tu ulogu frustriranog mladića, dok s druge jednostavno nije dovoljno ubedljiv, ne može da iznese tu emociju. Kao rezultat imamo doživljaj koji je iskarikiran.

Pitanje je da li današnji tinejdžer može da se poistoveti sa njegovim tekstovima, jer iz ovog ugla Davis radije podseća na roditelje i okolinu sa kojima on ima problem u komunikaciji, umesto na nekog sa kime bi se eventualno poistovetio. To je nekada bilo i lakše, jer je emocija bila iskrenija, a ne usiljena, i sam Davis je tom tinejdžeru nekad bio bliži po godinama, kao što je i ceo Korn bio te davne 1994. pa je cela stvar bila mnogo prirodnija.

Za najokorelije fanove benda Korn III: Remember Who You Are verovatno će biti olakšanje u neku ruku, dobra ploča u poređenju sa unplugged malverzacijama benda od pre nekoliko godina. Ali, za prosečnog konzumenta – čak i prosečnog metalca – ovaj album će imati minornu prođu. Trenutna situacija je prilično alarmantna i postavlja se pitanje da li, osim eventulanog Headovog povratka u bend, postoji ikakva druga opcija revitalizacije kreativnog duha benda?

Korn na Popboksu:

• Nije teško biti fan, izveštaj sa nastupa na Exitu (2009)
• Untitled, recenzija albuma (2007)

Audio:

• MySpace