Pozorište bola

Mutant DNA (1996)

razvijač: Yeounwoo Soft

platforma: PC (MS-DOS)

Mutant DNA bi se mogla smatrati iskupljenjem Yeounwoo Softa za traljavu Cheon Ha Moo Jeok, u kojoj je bilo nemoguće pronaći iole upotrebljiv potez, osim onih ograničenih tasterima za pravce i samo jedinim atakom (za razliku od Ultimate Body Blows, gde je identično podešavanje donosilo daleko zanimljivije rezultate).

Nalik Iremovoj Perfect Soldiers (aka Superior Soldiers) ili Sunsoftovoj Galaxy Fight, ova igra vas stavlja u ulogu stanovnika Sunčevog sistema (protiv svih ostalih, naravno), vodeći vas, brzinom svetlosti, u šetnju planetama (i prirodnom satelitu) istog. Pomalo retro čak i za '96-u, sa šmekom superherojskih crtanih filmova osamdesetih, simpatična Mutant DNA ipak pripada vrhu liste malobrojnih korejskih tepačina, uz The Eye of Typhoon i trodimenzionalnu HeartBreakers Advanced, naročito u očima neizlečivih nostalgičara. Pošto je (suprotno Xenophageu) nasilje svedeno (bezazleno), a paleta boja vedra, bezbedna je i za mlađe naraštaje.

Značajnija zamerka mogla bi se uputiti nepromenljivim tasterima za udaranje. Meniji su na engleskom, tako da nema problema pri snalaženju, ali su zato slapstick završnice (u kojima saznajemo šta se dogodilo sa "mutantima") na maternjem jeziku - ništa strašno, budući da ovaj žanr ne obiluje intelektualnim narativom.

Pray for Death (1996)

razvijač: LightShock Software

platforma: PC (MS-DOS)

Videvši da je Rare nezainteresovan za PC tržište, momci iz LightShock Softwarea (ljubitelji dela H.P. Lovecrafta) kreiraju, može se slobodno reći, MS-DOSovski Killer Instinct, mračniji, zlokobniji i subverzivniji od onog za arkadnu mašinu i prožet crnim humorom, najčešće izraženim kroz replike Grim Reapera, glavom i (koščatom) bradom. Dakle, iz najobičnije dokolice, Death odlučuje da prizove deset istorijskih i legendarnih ličnosti/bogova/demona/robota i pruži im šansu za uskrsnućem, ukoliko im pođe za rukom (nogom, kandžama i krilima) da poraze njega i sub-bossa, jezivo drhteće stvorenje (Pain), koje se sprema da vas uništi u (beloj) sobi za mučenje.

U (fiktivnom) ringu (svemirski brod, unutrašnjost piramide, dođo, pakao...), između ostalih, sukobljavaju se ženski anđeo Uriel (iz čijih leđa izrastaju krila od sablji), Anubi (egipatsko božanstvo sa glavom šakala), Jan Fun (Bruce Lee), Pantera ("techno-ubica", bivša i poludela rock zvezda) i jedini igrivi Cthulhu na svetu (koji, očekivano, komunicira izmišljenim jezikom iz Lovecraftovog mitosa). Izvođenje dugih comboa (do 40 udaraca, maksimalno) i combo-breakera je uprošćeno (ne i manje atraktivno) u odnosu na KI, dok u audio-vizuelnoj prezentaciji PfD ne zaostaje za izvorom inspiracije. Pozajmljivanje se ogleda i u blagim, često duhovitim smrtonosnim potezima, pa tako Astarothov sluga Murgan ubija pokazujući lice (naličje?) Groucha Marxa, a  Pantera, uz džinovske zvučnike, svira ubitačne rifove.

Brojni modovi (story, versus, tag-team, tournament...) i kodovi (šašava skrivena igra, otključavanje Paina i Deatha, efekat podvodne borbe...) za koju nijansu menjaju gameplay. Originalnost nije jača strana Molitve za smrt, ali je, svejedno, dokaz da i kopije ponekad imaju šta da (po)kažu.

Theatre of Pain (1997)

razvijač: Mirage Technologies (Multimedia) Ltd.

platforma: PC (MS-DOS/Windows 95/98)

Prvo što će vam Google ponuditi, ako otkucate "theatre of pain" jeste treći album benda Mötley Crüe i tek onda kada pređete na drugu stranu izlistanih rezultata ili dodate "game" u pretragu, naići ćete na treću (kakva slučajnost!) i poslednju borilačku igru Mirage Technologies, koja je istovremeno i labudova pesma ove kompanije. Njihov debi na ovde razmatranom polju bila je pompezno najavljivana Rise of the Robots, da bi se, po njenom izlasku, ispostavilo kako, osim velelepne grafike u visokoj rezoluciji i muzike Briana Maya nema bogzna šta da pruži. 1996-e, nepokolebani poluuspehom RotR-a i vođeni inatom, programeri su odane fanove častili superiornijim nastavkom Rise 2: Resurrection, oblačeći simbiozu SF-a i MK-a u metalizirano ruho pirsovano sitnim inovacijama.

Primenjujući endžin Robotskog ustanka, hrabri Britanci prave još jednu prerenderovanu tabačinu, ovaj put sa ljudskim i antropomorfnim likovima (njih 8 dostupnih + 4 "otključavajuća"), čija imena pretežno imaju korene u starorimskoj mitologiji i istoriji. Naoružani mačevima (Lemure, Janus, Lictor), bodljikavim lancima (Caligula), maljem (Spartacus), sekirom (Vulcan), trozupcem (Optimus), bodežima (Nemesis) ili goloruki (Styx, Damnatio, Hormazd, Nanotaur), okupljaju se na klasično odmeravanje snaga, željni prolivanja crvene tečnosti. Odlikuju se groteskno preuveličanom muskulaturom i mračnim bojama koje, uz duboke senke, ispunjavaju i pozornice gde se odigrava surova predstava. Stroga arhitektura lokacija podseća na antičke građevine, sa izuzetkom Janusovog doma, ograđenog čeličnom rešetkom i ogromnim visećim ogledalom, Caligulinog sirotinjskog kvarta s neonskim reklamama i moderno opremljene laboratorije u kojoj su sigurno rođeni mačkoliki Hormazd i pogrbljeni stvor Damnatio. Mesto energetskih barova zauzimaju sečiva koja se natapaju krvlju. Brutalno odsečni, čudni i drski epilozi ukazuju na sveprisutni antagonizam antiheroja Pozorišta Bola.

Najjači adut ToP-a je turobna, teška atmosfera. Šest udaraca (3 x slash/punch + 3 x kick), lančani komboi, blokiranje napada i u vazduhu, lako pamtljivi specijalni potezi, neodbranjivi i super napadi ukratko opisuju sistem. Sve u svemu, nepravedno zapostavljen raritet.

Daraku Tenshi (1998)

razvijač: Psikyo & Steel Hearts

platforma: arkadna mašina

Psikyo se baš i nije proslavio fajterskim debijem (Battle K-Road), ali je zato u produkciji zbrzan Daraku Tenshi stekao skoro kultni status. Nedovršenost Palih Anđela se ispoljava kroz izostanak combo-countera, epiloga i prisustvo sprajtova četiri začeta lika, otkrivenih u ROM-u za popularni MAME emulator. Nekoliko ljudi iz razvojnog tima se, nakon objavljivanja igre, "preselilo" u SNK, što se primećuje u upadljivoj sličnosti K'-a (KoF '99) i Coola (DT) ili Maxime (KoF '99) i Harrya Nessa (DT).

Gotski intoniran, DT je blizak PfD-u i ToP-u, ali nastoji da sačuva realizam (sa pritajenim naučno-fantastičnim elementima), odbacujući magične projektile i time se fokusirajući na ofanzivno pesničenje koje je, iako sporije od onog u SF-u, dovoljno dinamično. Promena stava (misli se na "stance") omogućava dodatne poteze i kombinovanje sa setom ostalih. U mrgodnoj distopiji obračunava se desetak (briljantno animiranih, krupno-sprajtovanih) otpadnika, oko kojih je sve crno, braonkasto, maslinastozeleno i tamnoplavo. Napušteni zatvor, zagušljivi bircuz, slabo osvetljen ćorsokak, groblje usled pljuska, otpad... Autori su se svojski potrudili da svako od ovih mesta ostavi snažan utisak crvljive budućnosti. Posebno se izdvaja sletište sa zapaljenim helikopterom, odnosno svetlosni efekti hipnotišuće rasplamsale vatre.

Što se dizajna boraca tiče, svakako treba spomenuti prljavog sredovečnog karatistu Toraoa Onigawaru, oko čije glave se vrte mušice, bucmastog i frankenštajnolikog Taroa, vranom kožom i perjem optočenog Coola i vrlo ženstvenog transvestita Yuirena (čisto kontroverze radi). Potonji okršaj je sa pravim pravcatim mafijaškim gazdom - jakuzom sa katanom, Carlosom.

Povezano:

• Renesansa borilačkih igara, Alternativni vodič kroz 2D borilačke video igre (1)