Recenzija Dragana Ambrozića
Džuboks Tata
Vukojević je formulisao naše shvatanje čitavih oblasti pop muzike (od heavy metala preko Bijelog dugmeta do The Residentsa), do te mere pogađajući suštinu da su koncepti koje je on postavio ostali i danas važeći, kao opštekulturno dobro
Ne verujem da je iko ko je poznavao Branka Vukojevića uspeo da mu ozbiljno zameri na retkom talentu da nam pogubi silne tekstove, originalne fotografije, retke fanzine, ploče, diskove, kao i sate i dane koje smo provodili čekajući ga da uradi ovo ili ono. Vremenska dimenzija i on nekako se nisu podudarali.
Srećna okolnost da je dosta toga što je napisao bilo i objavljeno u "Džuboksu" omogućava nam da proverimo ovo sasvim privatno zapažanje, odnosno da utvrdimo do koje mere se i realno nije podudarao sa vremenskom dimenzijom i koliko su njegova razmišljanja o pop i rock muzici bila ispred svog trenutka.
U vreme vrhunca "Džuboksa", Vukojević nije bio prepoznat kao jedno od naših najvećih kritičkih pera, jer nije bio strogo profilisan kritičar čije su se recenzije očekivale sa strahopoštovanjem, ali čije ste mišljenje skoro uvek unapred znali. Umesto toga, on je bio najpouzdaniji autor ovog magazina, posvećen pisanju o mnoštvu fenomena koji su nastajali u okviru pop kulture tog vremena i koji su vapili za definisanjem i tumačenjem na našem jeziku.
U tome je i ostao njegov najveći, neprepoznat domet - Vukojević je formulisao naše shvatanje čitavih oblasti pop muzike (od heavy metala preko Bijelog dugmeta do The Residentsa), do te mere pogađajući suštinu da su koncepti koje je on postavio ostali i danas važeći, kao opštekulturno dobro. Kroz gomilu napisanih tekstova, različitih novinarskih formi, sa uspehom je protumačio i naš tadašnji kulturni senzibilitet, unoseći u njega sve ključne stavove i vrednosti koji su išli sa pop kulturom, a posebno rock ‘n' rollom. Na taj način je jedan novinski autor i urednik muzičkog magazina, bez ikakve disidentske pompe, godinama gradio most između slobodnog sveta koji je naizgled postojao negde u daljini i novonastale jugoslovenske gradskosti koja se opirala destruktivno-palanačkom miljeu, učinivši za ovdašnje kulturne slobode neizrecivo mnogo.
Na kraju se ispostavlja da je baš Vukojevićev rad neverovatno bitan za utemeljivanje čvrste spone sa svetskom popularnom kulturom, koju nemaju ni bogatije sredine od naše. Ova knjiga je naša prva prilika da sagledamo veličinu tog premošćavanja svetova koje je građeno na pisaćim mašinama iz nedelje u nedelju, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Na njima je ispisana za mnoge jedina relevantna istorija kulturnih promena u Jugoslaviji tog vremena.
Moguće tople reči posvećene Branku Vukojeviću stvarno ne mogu da se utrkuju sa toplinom tih uspomena, i tako mora da ostane.
na vrh strane