P Diddy vs Marcel Proust?
Hip hop impresario
Sean P Diddy Combs je pre ravno sedam godina potpisao ugovor sa američkim izdavačem Random House po kome je trebalo da napiše autobiografiju. Rok za dostavu rukopisa bio je decembar 1999. Budući da nikakav materijal nije stizao, izdavač je 2001. zatražio povraćaj avansa. Sada su stvari otišle još dalje, jer je Random House nedavno podneo tužbu protiv repera kako bi nekako povratio sumu od 300 000 dolara avansa.
Na sreću, P Diddy nije izgladneli pesnik bez krova nad glavom, naprotiv, pored ostalog vlasnik je i kompanije Bad Boy Entertainment i modne linije Sean John, pa je tako teško poverovati da bi mu nekoliko stotina hiljada zelenih novčanica moglo predstavljati problem. Sa svoje strane, Random House bi novac mogao uložiti u plemenitije svrhe. Recimo, u ohrabrivanje nekog debitantskog pisca.
Ali šta bi se dogodilo da su urednici izdavačkih kuća bili uvek bili beskompromisni prema autorima koji kasne sa rukopisom?
Marcel Proust je 1909. godine najavio svom izdavaču da je pri kraju jednog rukopisa koji bi trebalo da broji oko 300 strana. Urednik ga je odbio, a kada se isto dogodilo i sa drugim izdavačem, Proust je shvatio da mu se ne žuri, puštajući da rukopis naraste do 4300 strana. Mada su se fragmenti
U potrazi za izgubljenim vremenom pojavili za njegovog života, delo je u celini objavljeno tek posle njegove smrti. Proust je tako bio začetnik literarne tradicije po kojoj knjiga ima veće šanse da dostigne kultni status ukoliko umetnik duže ostavlja delo nedovršenim. U Americi je po tom pitanju apsolutni rekorder JD Salinger, koga je publika čekala gotovo pola veka između dva romana.
Napokon, Proust je jedno od svojih najpoznatijih dela Svanov put (700 strana) štampao o svom trošku. Početkom 20. veka u Francuskoj i nije bilo neuobičajeno da autori sami objavljuju svoja dela. Možda bi po sličnom primeru mogli da se povedu i P Diddy, Beckam, Jordan, i ostali, pa da kintu izvuku iz svog džepa? U svakom slučaju, potencijalna zarada bila bi im neuporedivo veća.
Bantam Books je 1993. godine tužio
Hugh Hefnera, tražeći 400.000 dolara natrag, jer je ovaj premašio dva roka za predaju svojih memoara.
Mick Jagger se sa svoje strane, poneo džentlmenski. On je vratio milionski avans za autobiografiju, uz obrazloženje da “ne može da se seti ničega značajnog”. Bio je toliko zauzet životom u šezdesetim, da nije stigao bilo šta od svega toga da zapamti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.