Exit 05: Mokro usijanje

Mada je Exit od svog početka uživao medijsku pažnju, publicitet koji mu se u domaćim medijima posvećuje ove godine zaista predstavlja novinu. Državna televizija, koja godinama nije u stanju da stvori pristojan koncept praćenja popularne kulture/muzike (PGP RTS se i dalje obrušava, a skromne emisije poput nekadašnjeg "Hita meseca" i dalje su mislena imenica), sada sa Exita prenosi čak i nastupe DJ-eva! Mašala! To nema ni u Engleskoj, pa neka neko posle kaže kako Srbija nije napredna.

Dnevne novine, s druge strane, kao da se utrkuju u izveštavanju unapred. U želji da budu što ekskluzivnije, pod firmom izveštaja, objavljuju proročanstva i vradžbine. Preksinoć, oko ponoći, baš po završetku koncerta Iana Browna, na Petrovaradin se stuštio pljusak tako da je na Tvrđavi nastao pravi potop i popriličan raspad sistema.

Opšta bežanija i metež. Čitav program bio je prekinut najmanje dva sata, a određen broj nastupa je otkazan ili odložen za naredne dane. U novinarskim svedočanstvima sa mesta događaja juče čitamo kao da se ništa od toga nije desilo. Garbage i Shirley Manson podigli su raspoloženje posetilaca do usijanja... " Nije nego. Čovek baš može da se usija u mokrim patikama, pantalonama i majici...

Čak i kada Exitu, umesto ranijih antikampanja ("leglo rasrbljenih narkomana" i sl), kao po direktivi, poklanjaju pozitivan publicitet, "ozbiljni mediji" stalno iznova reprodukuju jedan te isti diskurs: "Svi uzdižu ruke i veseli su... " Nema veze da li je reč o Exitu, Sunčanim skalama ili Šaku Polumenti, za urednike srpskih medija tu ionako nema nikakve razlike. Njima je sve to isto.

Da li je i u čemu Exit različit? Jeste. Pre svega u tome što na tom festivalu veliki broj različitih "potkulturnih plemena" poštuje pravila "aktivne miroljubive koegzistencije". Postoji dvadesetak različitih pozornica, svako može da izabere šta mu je drago i da ga, u najmanju ruku, uopšte ne tangira izbor drugih.

Isto, samo na malo užem planu, važi i za program na Glavnoj pozornici - (žanrovska) raznovrsnost koja često podrazumeva susret s nepoznatim. Prvog dana – Laibach, Apocalyptica i Underworld, drugog - Burhan Ocal, Nithin Sawney, Ian Brown i Garbage, slede - Ladytron, Fatboy Slim i Slayer... Tako definisan program po definiciji stvara ("ideološku") fleksibilost, vrlinu tako retku u našim krajevima. Zato Exitu stvarno nije neophodno da se bavi nekom velikom politikom. Dovoljno je što uspostavlja osnovne profesionalne parametre i estetske kriterijume. "Šta zna raja... ", bilo je obrazloženje kojim je za koncert na Hipodromu odbijeno pristojno ozvučenje (koje košta). Publika koja ide na Exit do sad je nešto naučila. Ako ništa drugo - odavno zna šta je perfektan zvuk. I štošta drugo. Zato nije (šta zna) raja...