Želim da verujem da su neku od ljudi koji su se pojavili u utorak uveče u Plasticu iz čiste radoznalosti uspeli da razumeju zašto je toliko važno imati bend koji će da peva ovakve pesme na našem jeziku
Mesto: Plastic
Vreme: 1. novembar 2005.
Produkcija: Odličan Hrčak
Odmah na početku da vam priznam: zaista retko odlazim na koncerte domaćih bendova. Pre svega zato što postoji jako malo grupa koje bih volela da slušam uživo, a (onda još na sve to) baš ti bendovi koje bih želela da vidim, jako retko sviraju. Jasno vam je, naravno, da je
Veliki Prezir jedan od tih bendova.
I valjda zato nisam bila iznenađena prilično velikim brojem ljudi koji su se pojavili na njihovom koncertu ovog utorka uveče u Plasticu. Čekali smo tri godine, i zato ovaj koncert nikako nismo smeli da propustimo.
Pre Velikog Prezira dočekao nas je Indie Go warm up set, kao na pravim ozbiljnim klupskim svirkama bilo gde u svetu. Neki fini ljudi puštali su neku finu muziku, nekim takođe finim ljudima koji su došli na koncert koji čekaju godinama.
Da li zbog tolike pauze, koja povlači sa sobom i velika očekivanja, ili čega već, ali teško je reći ko se bolje spremio: Veliki Prezir ili publika.
Sastav je zvučao savršeno, stidljivo i nenametljivo, kako to samo oni umeju, i bez greške. Imali smo priliku da čujemo nekoliko novih pesama sa budućeg albuma Ruka bez povratka, koje su zvučalo upravo onako kako smo potajno priželjkivali da zvuče. Onda su usledili „hitovi“, i neke od pesama za koje smo verovali da su samo nama značile toliko mnogo dok smo kao tinejdžeri sedeli sami u poluzamračenoj sobi. A onda se okrenemo oko sebe, i vidimo gomilu ljudi kako horski pevaju iste te pesme. Od reči do reči. I na našu veliku radost shvatimo da nismo jedini koju su odrasli uz Veliki Prezir.
Naravno da pesme Velikog Prezira jednako mnogo mogu da vam znače i u 15. i 25. godini, ali nikako na isti način. Ali onda vam ni najmanje ne smeta da, naprimer, Samo tebe znam čujete po drugi put pred kraj drugog bisa. Jednom za emocije iz 15, drugi put za one iz 25. godine.
Bend sa ovoliko jasnom i pomalo nekomukativnom poetikom, teško je razumeti i zavoleti. Koncerti su sigurno jedan od načina. Želim da verujem da su neku od ljudi koji su se pojavili u utorak uveče u Plasticu iz čiste radoznalosti uspeli da razumeju zašto je toliko važno imati bend koji će da peva ovakve pesme na našem jeziku.
Na povratku kući slušali smo Buzzcocks na kasetofonu u automobilu, ali pevali smo Veliki Prezir. I bilo mi je žao što nema više domaćih bendova na čije koncerte želim da idem. Istovremeno i drago što sam u poslednja dva meseca bila bar na jednom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.