“Jer kakva je korist čovjeku ako zadobije sav svijet, a duši svojoj naudi?” (Mar. 8:36)
Naslov originala: Only God Forgives
Scenario: Nicolas Winding Refn
Uloge: Ryan Gosling, Kristin Scott Thomas, Vithaya Pansringarm, Ratha Phongam, Gordon Brown, Tom Burke
Žanr: Triler
Trajanje: 104 minuta
Produkcija: Francuska, Danska, Tajland, 2013.
Svojim najnovijim filmom Nicolas Winding Refn ide korak dalje u odnosu na svoje prethodno međunarodno ostvarenje, Vozač (2011.), i što se tiče fetišizacije nasilja i što se tiče opšte stilizacije. Bankok koji nam on predstavlja nije stvaran. To je Bankok iz nekog košmarnog stripa. Refn je od početka svoje karijere voleo da se bavi kriminalcima i njihovim životima, ali teško da se može otići dalje od prljave realnosti njegovog prvenca Diler (1996) nego što je to učinjeno ovim filmom. Ako su likovi trilogije o danskom podzemlju bili na dnu narkodilerskog lanca ishrane, ovi sada su u vrhu, a takvo je i njihovo okruženje. Blistavo, uglačano, luksuzno. Ali zločini koje čine nisu ništa manje grozni, naprotiv.
Samo bog prašta je film osvete, i to takav da evocira antičke tragedije. Džulijan (Gosling) mora da osveti smrt svog brata, ali ne želi, jer mu je brat bio silovatelj, psihopata i ubica, i malo je reći da je zaslužio to što je dobio. Svojim odbijanjem, on se nađe zaglavljen između dva gotovo mitska entiteta, svoje majke (Scott Thomas), koja zastupa porodični princip, i nepotkupljivog poručnika Čenga (Pansringarm), poznatijeg kao Anđeo smrti, predstavnika slepe pravde, koju strogo sprovodi na nekonvencionalne načine. Svojim ne-delanjem i odbijanjem da prihvati neminovnost situacije, Džulijan samo odlaže neizbežan kraj.
U tom smislu ne možemo reći da u filmu postoji neka napetost, kao što ne postoji ni kada čitamo Medeju. Znamo da će kraj biti krvav, pitanje je samo koliko, i na koji način će se sve razrešiti. Snaga ovog filma i nije u iščekivanju raspleta, već u načinu na koji Refn slika tu praiskonsku priču u izmaštanom savremenom okruženju. Posebno su zanimljivi dugi kadrovi, koji nekad namerno izbegavaju ključni događaj, pritom skrećući pažnju na potpuno drugu dimenziju istog. Likovi su sublimirani do nivoa personifikacije, a jedini izuzetak su Džulijan, čiji pokušaj da ostane ispravan u situaciji koja mu to ne dozvoljava je dirljiv ali uzaludan, i njegova družbenica Mai (Phongam), koja jedina zadržava neki vid dostojanstva i ljudskosti.
Na kraju da naglasim, svi koji se gnušaju krvi i nasilja neka ovaj film preskoče, da im se ne bi desilo što gledaocima na Blokbaster reviji, koji su sa indignacijom napuštali salu u velikom broju. Mada nasilje u novom Refnovom filmu obično nije direktno niti slikovito prikazano (sa par bitnih izuzetaka) i ono implicirano je toliko surovo da će mnogima biti previše mučno da to gledaju. Ipak, moram priznati da sam bila iznenađena takvom reakcijom publike. Daleko od toga da je ovo najnasilniji film koji sam gledala, a sa izuzetkom Klipa retko se dešavalo da ljudi toliko izlaze iz sale.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari