Ono po čemu je ovaj bend poznat i u svetskim okvirima je da sviraju muziku iz filmova koji nikad nisu snimljeni, mešavinu surf rocka, punka, rockabillyja i bossa nove. Taj latino manir je posebno naglašen, jer svi begunci od zakona u road filmovima žele da završe u Meksiku, zar ne?
The Bambi Molesters su ozbiljan bend. Tako izgledaju i takvu muziku sviraju. Ima ih četvoro i svi su, čini mi se, u drugoj polovini tridesetih. Thurston More iz Sonic Youth je jednom citirao
Lou Reeda rekavši „ne sviramo muziku za decu“, i tek kada pređeš određenu starosnu granicu skapiraš šta je hteo da kaže.
Muzika Molestersa je posledica dugotrajnog i upornog vežbanja i ogromnog poznavanja istorije rocka. Nisu u odelima, kako se inače slikaju na promo fotografijama. Mada bi im skroz išlo.
The Afghan Whigs, jedan od mojih omiljenih bendova koji više ne postoji, takođe poseže u prošlost da bi je ponovo proživeo, u crnim odelima sa belim tankim prugama sviraju mešavinu prljavog rocka i vrelog soula. Pri tom su Bambiji iz Siska (što mu otprilike dođe ekvivalent jednog
očajnog Bora).
Koncert u tipično beogradskom maniru počinje dva sata kasnije od najavljenog vremena, publika je fensi, distinkcija je očigledna u odnosu na malu grupicu većinom sedamnaestogodišnjaka, fanatičnih ljubitelja heavy metala koji se takođe muvaju u SKC-u, ispred malog kluba na jednom drugom događaju. Publika koja kasni kao da ne želi da sluša garage-punk predgrupu
Babies, pa ispada da su oni tu samo kako da bi testirali ozvučenje.
Konačno, Molestersi izlaze i pozdravljaju publiku, koja tek sad ima priliku da ih vidi, posle raznih svetskih metropola u kojima u svirali sa sve samim veličinama američke gitarske muzike.
Komunikacija sa ljudima ispred bine je svedena, gitarista Dalibor povremeno najavljuje pesme, usput napomenuvši sa kog su albuma, ali se čini se da ritam i majstorsko sviranje gitare čine svoje jer sala SKC-a se zagreva i prepušta retro putovanju. Ređaju se Theme from Slaying Beauty, Corazon del Loco Jorge, obrade Malaguena i Baia, uglavnom stvari sa nama najpoznatijeg albuma Sonic Bullets: 13 from the Hip.
Imaju basistkinju Ladu Furlan (kao i Hole, The Smashing Pumpkins i drugi nam omiljeni bendovi iz 90-ih): ona izgleda kao lepša Kim Gordon. Ono po čemu je ovaj bend poznat i u svetskim okvirima je da sviraju muziku iz filmova koji nikad nisu snimljeni, mešavinu surf rocka, punka, rockabillyja i bossa nove. Taj latino manir je posebno naglašen, jer svi begunci od zakona u road filmovima žele da završe u Meksiku, zar ne?
Ne bi bilo fer samo ih svesti na ono kako ih mnogi opisuju, muziku gitariste Dick Dalea koja se čuje u filmu Pulp Fiction, jer su prihvatili žanr, ali ne i njegova ograničenja, obogativši ga najrazličitijim uticajima. Moguće da je upravo to, uz činjenicu da je ovo isključivo instrumentalna muzika i egzotično poreklo samog benda, razlog uspeha i interesovanja za Bambi Molesterse van granica Hrvatske.
Ovo je prilika za tezu koja govori o jednom mogućem apsurdu, a sve u svetlu
učestalih domaćih polemika na temu pevati na maternjem-ili-engleskom?: osim što se naslanjaju na klasike surfa u modernim aranžmanima, BM su jedan od r-e-t-k-i-h ovdašnjih bendova sa međunarodnom karijerom, i to ne zato što ne/pevaju na engleskom-ili-maternjem, već zato što ne pevaju uopšte.
Ali ono što je odmah jasno kad se ostave na stranu sve ove reference i visokostilizovana i promišljena pojava je činjenica da se pesme BM, u kontekstu svoje filmičnosti, mogu podeliti na:
- brzu (recimo jurnjava kolima, bežanje lopova koji je upravo opljačkao banku, obračun gangstera i slično),
- sporu (kajanje, razmišljanje i prihvatanje sudbine i loših životnih izbora), i - zavodljivu (poziv na seks, na primer).
Kad čujete te tri, čuli ste sve. I onda taj momenat da je ovo muzika koja već negde odsvirana ili zvuči kao da ste je negde čuli, a sigurno jeste, iako je autorska i novijeg datuma, postaje potpuno dominantan utisak.
Ali Bambi Molestersi, kao i svi veliki revizionisti, uzimaju iz istorije samo ono što im treba, osavremenjuju taj materijal, tako da je on podjednako privlačan i onima koji su uz rock muziku odrasli i današnjim klincima, kojima je ovo neizostavni deo indie obrazovanja.
Atmosfera koju su Bambi Molestersi napravili na svom prvom beogradskom predstavljanju je slična onoj iz tipičnog filma ceste – kamion se kotrlja sporo, ali uvek negde stigne i - desi se čudo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.