Darkerski pseudo-misticizam, jednostavna tri akorda u AC/DC kranč stilu, aranžmanska rešenja u najsvetlijoj Led Zeppelin tradiciji i očigledna opčinjenost likom i delom Jima Morrisona, bili su dobitna kombinacija koja je ovom bendu pre 15-20 godina obezbedila status u skladu sa imenom, na Balkanu, kao i širom sveta.
Povodom njihovog nastupa na Exitu, skidamo prašinu sa recenzije objavljene pre 17 godina
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Goran (gost)
| 26.02.2008. 14.42.33
Aleksandar Dragas..... ;) ex... Verujem da bi danas napisao drugaciju recenziju istog albuma, s obzirom da je vreme pokazalo da je Sonic Temple jedan od najznacajnih hard rock albuma, IKAD. Interesantna je cinjenica da je THE CULT kroz celu karijeru pratila zestoka kritika na apsolutno svakom albumu. Nakon ovog albuma ce uslediti Ceremony koji je jos zezce ispljuvan a zatim THE CULT iz 1994 koji je kritika potpuno sahranila. Nakon toga Beyond good and evil, koji je takodje dobio osrednju ocenu kritike i na kraju poslednji album koji takodje nije bolje prosao. Potpuno nelogicno, ali istinitno. :)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.