I bebe se zabavljaju

Jednom ne toliko davno, pre Interneta, MP3-jeva, MTV-ja, Nirvane, I-poda, postojali su Pixies. Moj prijatelj je rekao jednom prilikom, a ja se složila, da su Pixies poslednji autentični rock bend na svetu. I verovatno najuticajnija grupa u poslednjih 20 godina. Opšte mesto srednjoškolskih dana moje generacije. Nešto kao Kamijev Stranac u književnosti.

I, što je najlepše, postoje i dalje, a da vas nije sramota zbog toga.

Godina 2004, ona u kojoj je objavljeno ponovno okupljanje Pixies, u mnogima je podgrejala nadu da još nije sve izgubljeno. Ovde su se radovali oni koji su kada su Pixies svirali u Beogradu (1989), bili premladi i nisu imali izlaz u grad. Pojavila se mogućnost da će jednog dana ipak moći da se pohvale deci da su videli svoje najveće savremenike, bar što se muzike tiče. Radovali su se i oni što su bili tek rođeni kada su Pixies počeli da pišu rock istoriju, ili nisu još bili (takve videsmo u Zagrebu).

Kad kažem „rock“, to zvuči preširoko. Ne previše privlačno. Ali, Pixies su rock, pop, surf, i punk. Sve to, i ništa od toga. Frank Black (Charles Thompson) je genije za pravljenje pesama. To ne kažem u nedostatku reči, u cilju najpreciznije definicije. Tim talentom treba da se bave naučnici. Njegovo pevanje spada u onostrano. Nije zanemarljiva ni uloga Kim Deal kao autora, iako nedovoljno česta (što je upravo i bio deo tenzija unutar grupe koje su onomad dovele do raspada). Pixies, svako ponaosob, briljantni su svirači. Pixies, zajedno, saradnici su koji prave čvrsta sviračka leđa jedni drugima. I tu negde se završava moja kontemplacija na temu tajne ove grupe. Prepuštam to nekom drugom i odlazim na još jedan koncert koji je zaobišao Beograd.

Zagrebačka Šalata je neka vrsta otvorenog stadiona (kao manji i neruiniran! Tašmajdan) u koji staje oko pet hiljada ljudi, aa te večeri ih je bilo skoro pa toliko. Kad smo ušli, padalo je veče, a Overflow (punk-rock iz Koprivnice) su odvaljivali iz zvučnika. Publika je, naročito ona u prvim redovima, bila sačinjena upravo od onih koji su bili bebe kada je izašao Surfer Rosa (1988).

U 21:15 Frank, Kim, Joey Santiago i David Lovering su se nasmejali 21. veku i muzičkoj industriji u lice izašavši na binu obučeni kao za najobičniju probu ili odlazak u prodavnicu, danas kada je stajling maltene postao bitniji od muzike. Sigurna sam da su devojčice iz publike potrošile više vremena na spremanje nego Pixies zajedno za sve nastupe ikad.

Istog trenutka počeli su da pokoravaju prisutne i oživljavaju naša srca i sećanja, i to putem Bone Machine. Ovi nabrojani ljudi, to su Pixies. Od tog trenutka, usvirani i koncentrisani, Pixies kreću da nas šetaju kroz nežne šizofrenije Crackity Jones, Levitate Me, da bi se prva eksplozija desila u briljantnoj, galopirajuće podmukloj Gouge Away. Pixies se ne bacaju po bini, ne lome instrumente, nema nikakve teatralnosti u njihovim pozama, pokretima, ponašanju. Oni rade. Sviraju. Sasvim su ozbiljni, Santiago čak nervozan.

Sem Kim Deal, najlepše žene na svetu, uprkos zanemarenom izgledu koji neodoljivo podseća na kondukterku ili kafe-kuvaricu sa nemodernom muškom frizurom. Njen osmeh, zaštitni znak njihovih svirki inače, sad je već možda znak nekog ludila usled neumerenog korišćenja droga, ali kakav je to predivni optimizam i opuštenost koji ona širi! Pije pivo iz flaše i drži cigaretu u zubima. I deluje kao da se fenomenalno zabavlja.

Pixies su samodovoljni, slabo primećuju publiku. To može da smeta, ako ste očekivali nešto drugo. Ako volite nečije sviranje i odbacite idolopoklonstvo, problemi se smanjuju. Oni nisu nadrkani i neljubazni, niti su dehumanizovane mašine za sviranje. Oni jesu vrlo zatvoreni i ne flertuju ni sa kim. Sem Kim Dil, koja je kao mama svima koja se izvinjava što deca nisu pričljiva. „Hvala“, kaže ona na našem. Uostalom, oni nikada nisu bili komunikativni. Setimo se samo njihovih tekstova. Words don’t come easy.

Vredelo je herojski izdržati do kraja koncerta, tik do nečijeg lakta koji je pretio onesveštavanjem. Ali biti samo na dva metra od Franka Blacka koji peva Hey, jeste doživljaj.

Kim Dil je svoje bek vokale je otpevala pomalo ofrlje, a ozvučenje njenog glasa svakako nije pomoglo. Ali, na Gigantic – e, to je bio taj topao, mili glas koji se osmehuje i koji biste da zagrlite.

Posle jednog sata (Monkey Gone To Heaven, Is She Weird, U-Mass, Subaculcha), krenuli su da odlaze sa bine, ali nisu daleko odmakli. Odmah su se vratili na bis. Tada su se već bili malo opustili, Frank je dohvatio akustičnu gitaru i skinuo svoje naočare za sunce i odjednom vidimo ogromnu bebu koja se u jednom trenutku i osmehnula. Santiago je na Vamos drljao palicom po gitari proizvodeći onaj surf-space pakao, a onda je dobacio Loveringu koji ju je spretno uhvatio, sve na oduševljenje publike. Koja bi, doduše, bila oduševljenja sve i da su ovi izašli i rekli „Mi smo Pixies“ i otišli. Kod nekih grupa stvarno ne možete da budete objektivni, naročito ako živite u ovim krajevima pa su vam se parametri zagubili.

Nedugo potom usledio je vrh. Where Is My Mind. To je po meni jedna od najvećih pesama svih vremena. Dugo sam bila ubeđena da tu pesmu peva vanzemaljac, i da to ne može da se otpeva. Pixies su nam te večeri Where Is My Mind isporučili na sedativima, ali to nije sprečilo suze radosnice.

Posle mi ništa nije bilo važno. Vratili su se na još jedan bis, odsvirali Here Comes Your Man, ali moje misli su i dalje bile kod Where Is My Mind. Nisu odsvirali Veloria, to sam se tek posle setila. Oni su mahnuli i otišli. To je verovatno bio poslednji put da sam ih videla.

PS: Dok sam još mislila da ću raditi u prosveti, imala sam spisak stvari koje se ne uče u školi, a neophodne su. Jedna od tih vannastavnih aktivnosti koje sam zapisala da su obavezne (pored nekih knjiga i filmova kojih nema u lektiri, obilaženja bolesnih i siromašnih, azila za životinje, i programa za prevenciju upotrebe droge), bio bi koncert Pixies na koji bih vodila svoje đake, bez izuzetka. Nešto mora da ih udari u glavu. Bio bi to veliki školski čas sa velikim osmehom i srcem koje ubrzano kuca.