SIMPLY RED U HALI PIONIR
Pleasure at the Fairground
Oni nikad nisu težili besmrtnosti iako su se povremeno sasvim sigurno nalazili u društvu muzičkih bogova. Ipak je Mick Hucknall samo običan čovek, mada se to iz prvih taktova sinoćnjeg koncerta, koje su činili najveći hitovi grupe kroz 20 sjajnih godina karijere, teško moglo zaključiti
Duže odsustvo sa scene nimalo nije utihnulo žar koji bend nosi sa sobom na bini, jer čini se kao da je pauza još više povećala želju za živim nastupima.
Prepuna hala Pionir bila je odličan trenutak da se sva ta energija oslobodi u svoj svojoj veličanstvenoj snazi i pruži jedan potpuno nezaboravan trenutak potpomognut morem uspomena koja su se tokom godina akumulirala, i koja smo u potpunosti bili spremni da upijemo.
Dok su se poput slika trenuci pomešani sa kristalno čistim Hucknallovim glasom smenjivali sa osećanjima odbačenosti i nemerljive privrženosti ljubavi, publici je ostalo da poput đaka iz prve klupe uči o smislu života, kao i patnji koju on može da prouzrokuje.
Numere poput Oh What A Note i Something Got Me Started prikazuju bend onakvim kakav je bio pre mnogo godina i kakvim ga većina ljudi pamti. Meke acid jazz i funk note prosto su se slivale ka publici koja je želela da uhvati svaku kap glasa crvenog đavola, koji kao da je samo za ovo veče došao među smrtnike ne bi li odao neke od svojih tajni.
Dok je Hucknall suptilno osvajao publiku svojim iskustvom, bend je taj koji suvereno nosi emocije koje nas pokreću i čini reči uverljivim, a samo iskustvo slušanja stvarnim i opipljivim. Izuzetno talentovani i kvalitetni muzičari činili su srce samog nastupa. Fuzija jazza i funka koja je zaštitni znak benda mogla se osetiti i pri izvođenju cover numera velikana poput Boba Dylana. Hucknell udovoljava svojoj želji da obogati i unese nešto novo, ne samo u svoju muziku već i u druge numere, ne bi li pokazao koliko je Simply Red zvuk osoben i drugačiji, a njegov glas sposoban da unese energiju u naizgled, sa njim, nespojivim numerama.
Za sam kraj ostavljen je vatromet novijih muzičkih uticaja koje je
Simply Red prihvatio krajem devedestih godina sa numerama
Sunrise i
Fairground koje flertuju sa elektronikom Telepopmusica i agresivnijim, skoro drum&bass ritmovima koji su potresali Ostrvo poslednjih godina.
Posle svih ovih godina Mick Hucknall zvuči samouvereno i ubedljivo, pleneći svojim glasom i tekstovima koji se gotovo neprimetno ukrštaju sa našim bićem, otkrivajući sve one trenutke koje zauvek pamtimo, a koji su ove večeri postali očigledniji nego ikada do sad.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.