Žurka u jaknama

Mesto: Brod Povetarac, Beograd na Savi
Vreme: Četvrtak, 31. avgust 2006.
Produkcija: Povetarac

Da je sve bilo onako kako je, pretpostavljam, bilo zamišljeno, verovatno bi uživali u prijatnoj i osvežavajućoj večeri kraj reke, slušajući kako muzika Lira Vege odjekuje obalom Save. Međutim, kiša koja je neprekidno padala prethodnih dana i niska temperatura stavile su ovaj događaj u drugi kontekst. Jer odlazak na koncert Lira Vege nije samo nešto što će vas izneti iz oblačnih raspoloženja, nego će vas možda inspitisati da radite takve otkačene stvari kao što je - odlazak na koncert u takvim okolnostima.

Čekanje na početak koncerta u sablasno praznom Povetarcu se završilo negde iza ponoći, zahtevajući dodatno ulaganje snage od publike koja se upustila u poduhvat odlaska na koncert. No, ubrzo nakon što je bend izašao na stejdž, ispostavilo se da publike ima više nego što se isprva činilo, i sablasnost atmosfere je u trenu iščezla. Osim toga, bend od početka koncerta nije štedeo sebe, zaustavljajući se između pesama samo radi kratkog uzimanja daha.

Nekome ko nikada nije čuo pesme Lira Vege teško će, u pokušaju opisa, značiti bilo kakvi termini koji bi mogli sa nekim smislom da se stave jedan kraj drugog. Ali to i ne bi donelo neku korist, budući da je ovde reč o samoj atmosferi a ne o određenoj dobitnoj kombinaciji mešanja žanrova. Napomenimo da po tome Lira Vega pripada liniji beogradskih bendova koji su se pojavili tokom 90-ih i koji su, osim žanrovske neodređenosti, posedovali neki čudan element, nešto što je smelo i drugačije (osim toga, članstvo benda i čine veterani te scene iz bendova kao što su Jarboli, Neočekivana Sila, KKN…).

Taj element u muzici Lira Vege ima oblik kratkotrajnog, ali intenzivnog ludila. Muzika nije previše složena, ali je ideja i interpretacija ono što se računa. Scensko ponašanje pevačice Zoje je nešto što bi moglo da bude uzor, i možda čak legenda, s obzirom da većina domaćih pevača nije svesna uloge koju zahteva pozicija za mikrofonom, ispred benda. Još je bolje ako to ponašanje deluje spontano i neusiljeno, baš kao da se pesma zaista događa pred vašim očima. Nije u pitanju drama, već čas katarze. Računajući još i specifičan način pevanja i tekst koji se prima više po izrazu nego po smislu, shvatamo da je sada pravo vreme da se glupiramo onako kako bi najviše voleli, više ništa nije zabranjeno. Uz to, ludilo koje se emituje je krajnje pozitivno, nije destruktivno, već kreativno.

Ostatak benda, osim basiste Nemanje, manje-više je konstantno zagledan u svoje instrumente i čini malo kontakta sa publikom. Ali kada zvuče tako puno i energično, to i nije više toliko važno. Tu i tamo ispliva poneki poznati zvuk, u rasponu od regea, i izgleda surfa, ali je izveden sa punk senzibilitetom. Kao što je već rečeno, intenzitet izvođenja je gotovo konstantan i koncentracija ne popušta. To se svakako oseća iz publike. I u trenucima kada bend uspori i zađe u sporije deonice, čini se da to radi samo zato što se toliko trudio da je prevazišao sopstvene mogućnosti. Bend zatim ponovo nastavlja odakle je stao.

Sat i petnaest minuta nije neko dugačko vreme za nastup benda koji ima jedan izdat album i još jedan u pripremi. Navikli smo se na bezbroj izlazaka na bis i dvosatne koncerte. Ali, Lira Vega tu igraju po svojim pravilima i rade na svoj način. Umesto da razvuku i time potencijalno umanje energetski potencijal, oni odmah sve isporučuju. Jedan bis je tako dovoljan, publika bi htela još, ali kao da ne zna da to više ne bi bilo to.