Maximum highway rock 'n' roll

Mesto: Mala sala SKC-a
Vreme: Nedelja, 19. novembar
Produkcija: Bad Music For Bad People

Priča o bendu The Messerschmitt iz Pule jedna je od retkih rock epizoda sa prostora bivše Jugoslavije koja se, s određenim pauzama, održala u poslednjih 20-ak godina, ne gubeći pritom ni malo na svežini i kvalitetu. Zapravo, bolje je reći da imaju efekat dobrog vina - što su stariji to su bolji, filovani neodoljivim „highway“ bukeom u kome prepoznajete svu onu žilavost i energiju rhythm i bluesa, komadić Delte spakovan negde u mediteranskom kršu.

Konstatacija da The Messerschmitt predstavljaju jedinstven omaž Crnim majstorima, itekako ima smisla. Jer, jedno je znati skinuti pesmu, to je pre svega stvar tehnike, ali je još veća mudrost i umetnost isti taj cover spakovati na prepoznatljiv način, ne udaljavajući se pritom puno od originala, matrice. Takav odnos prema muzičkom nasleđu je mesto na kome Miro Kusačić i ekipa blistaju punim sjajem, još od antologijskog debija Lussy (1987), preko Foxxin ('90), Shake That Thing ('93), Rockafe (2003) do aktuelnog prošlogodišnjeg Moonlight starlight. Ko je makar jednom slušao studijsku verziju Moonlight starlight, Route 66, Little Red Rooster, ili neki četvrti komad iz školskih rokenrol udžbenika, biće mu jasno o čemu se radi. A opet, koliko god sve to skupa studijski zvučalo dobro, The Messerschmitt su ipak, i pre svega, koncertna atrakcija, živi bend. Suočeni s njima, oči u oči, doživećete nešto što bi se moglo nazvati rokenrol implozijom. Unutrašnjim sagorevanjem. Furioznim gaženjem, s nogom na gasu do daske.

Poslednje dve rečenice bile bi sasvim dovoljne da ukratko prenesu osećaj koji je pratio njihovu ovogodišnju mini turneju po Srbiji, koja je nakon Pančeva, Sente, Novog Sada, kulminirala finalnom beogradskom svirkom u kasne nedeljne sate, kada pošten radni svet već odavno spava. Jednom od onih svirki gde se opravdano gubi svaka objektivnost i nepristrasnost izveštavanja. Događaj koji se nije mogao posmatrati sa distance. Jer, ili si na drumu s bendom ili te nema. Treće ne postoji.

Kada su, nakon interesantne ali još uvek „zelene“ lokalne podrške The Cruellas izašli na binu, kroz gitarsko kuvanje uvodne Miss Jackie D se osetilo ono upozoravajuće „nešto divlje u zraku“, udarac koji efektno razotkriva kovanicu „maximum highway rock 'n' roll“, koju bend s pravom nosi.

Usledili su potom vetar u kosi, prašina na drumu i gaženje papučice za gas do granica pucanja. Kroz 22 rock 'n' roll stanice na zamišljenoj džadi, poput Moonlight, starlight, Spoonfull, Floating in the air, Gloria, Riot in Cell No.9, Route 66 i finalne She gives to me free, dogodilo se adrenalinsko uzbuđenje, prašenje koje malo koji bend danas može da isporuči.

Ipak, jedan od najvažnijih momenata svirke, svakako je bio cover Stonesa 2000 light years from home, trenutka na kome su, u mitskoj borbi između Beatlesa i Stonesa, potonji posramili svoje kolege iz Liverpula. Jer, ne pristaje svakom koketiranje sa psihodelijom. Ako nemaš kohones, uskoro se rapadneš. The rest is history.

Bez preterivanja: Willie Dixon bi verovatno Miri i ekipi čestitao na tome kako su ga predstavili novim generacijama. Jer, sve ono najbolje crno i belo u muzičkom svetu, doživelo je respektabilnu fuziju u otelotvorenju benda The Messerschmitt. A svirke poput beogradske, najadekvatnija su argumentacija takvih tvrdnji. Svirka za pamćenje, u svakom slučaju.