Surf’s Up New York!

Mesto: Beacon Theatre, NYC
Vreme: November 21 st, 2006.

Posle veoma uspešnog izdanja zaboravljenog albuma Smile! pre dve godine, originalno napisanog 1965/66, Brian Wilson se vratio nikada bolji i svežiji. I dok je Smile! čekao na svetlo dana skoro 40 godina, ni sam autor nije se baš provodio proteklih par dekada. Turbulentna biografija našeg junaka je već nadaleko poznata priča i izvor svakakvih mitova.

Tužna istina je da je hronična šizofrenija i nekoliko nervnih slomova osakatila frontmena Briana Wilsona, dok su u isto vreme ti razlozi možda na neki način doprineli da tada mlađani Wilson – aranžer, kompozitor i producent – 1966. kreira apsolutno remek-delo pop muzike Pet Sounds, album koji je neopisivo lepa i skoro idealna ploča. U vreme kada je izdat, ovaj album je bio u društvu istogodišnjih bisera (samo nekoliko primera) kakvi su Revolver, The Mamas And The Papas, Fresh Cream, Fifth Dimension, Blonde On Blonde i Freak Out!. Nivo perfekcije aranžmana na albumu nije u tom momentu dobio zasluženu pažnju, ali mu je istorija presudila prepoznavši ga kao jednu od najkvalitetnijih ploča ikada.

Posle više od 40 godina od osnivanja grupe, preživeli članovi institucije Beach Boys danas ne daju mira jedan drugome. Na jednoj strani su Mike Love i Bruce Johnston, na drugoj Al Jardine, a na trećoj psihički malaksali Brian Wilson (Brianova mlađa braća Carl i Dennis su pokojnici). Sudski sporovi, ratovi za autorska prava i uvrede u medijima uglavnom su bili prve asocijacije pri pomenu Beach Boysa proteklih godina (a da, i Cocomo!).

Hvala bogu, više nije tako. Danas Brian Wilson simboliše povratak velikog maga i fantastičan živi nastup. Sakupivši bend od deset muzičara iz svih krajeva Amerike, Wilson i njegov novi orkestar nude prvoklasni šou sačinjen od hitova Beach Boysa izvedenih s hirurškom preciznošću u muzičkom, vokalnom i vizuelnom smislu, što se i večeras kristalno primećuje. Na koncertu koji je podeljen na dva dela, sa pozorišnom pauzom od 20 minuta u sredini (perece i pivo, neko?), Wilson i bend profesionalno i s puno zadovoljstva najpre izvode sve pesme Beach Boysa koje bi jedan fan želeo da čuje uživo, a potom i celokupni repertoar Pet Soundsa. Očigledno je da je Wilson vrbovao obožavaoce stare grupe za svoj novi bend, jer se svaki muzičar na sceni dokazuje u svom poznavanju BB materijala i skoro takmiči u dokazivanju strasti starom Brianu koji se nalazi u apsolutnom centru pažnje.

Naime, zbog zdravstvenih problema, Wilson ima poteškoća s pokretima i balansom, pa ga uglavnom nalazimo u polusedećem stavu za klavirom na centru scene, malo svirajući a više se poigravajući rukama kao neko dete koje imitira dirigenta velikog simfonijskog orkestra. U svakom trenutku održavajući ritam udaranjem nogom o pod i perfektno pevajući, on prosto šarmira dečačkim nastupom, efektom klinca-genija koji upravlja orkestrom starijih profesionalaca. Naravno, reč je o 60-godišnjaku sa par nervnih slomova iza sebe i publika poštuje njegov perfektan smisao za simfonijske aranžmane koji dokazuje večeras sa 12 muzičara na sceni.

A 12. muzičar bio je svojevrsno iznenađenje večeri: Wilsonov stari prijatelj iz detinjstva i integralni deo Beach Boysa Al Jardine izlazi na scenu posle nekoliko kompozicija na samom početku koncerta sa Then I Kissed Her i tu ostaje do samog kraja. U belom lanenom odelu i sa šarmom plavokosog Amera iz Kalifornije, Jardine pali masu. Takođe, još jedan vokal je više nego dobrodošao, jer, pobogu, imamo ih samo deset (bubnjar se jedini uzdržao od pevanja)!

Odličan prostor, neoklasični Beacon Theatre, prepun je i nasmejan. Većina u publici je tu da se priseti mlađih dana, tih zlatnih šezdesetih kada se živelo za vožnju u ćaletovom kadilaku subotom uveče. U sali se oseća nostalgija, ali takođe i uzdržanost i pozitivni šok jer se publika posle prvog dela svirke uverila da se Brian Wilson zaista posvetio turnejama i snimanju, da se radi o ozbiljno dizajniranom projektu a ne samo o drljanju za lovu ili ego.

Što on dodatno dokazuje u drugom delu nastupa. Teško je opisati ugođaj slušanja i gledanja vrhunskih muzičara koji strastveno prate jednog genija u izvođenju njegovog remek-dela: po mnogima najbolje ploče ikada. Od prvih taktova Wouldn’t It Be Nice, preko You Still Believe In Me i That’s Not Me do Don’t Talk (Put Your Head On My Shoulder), uočljiva je sofisticiranost materijala zbog koga su mnoge generacije muzičara počele da se bave muzikom. Svi oni efekti sa ploče, gomila improvizovanih zvukova i čudnih instrumenata je idealno prekopirana i prearanžirana uživo za današnje uvo fana perfekcioniste.

I’m Waiting For The Day, Let’s Go Away For Awhile i Sloop John B bili su uvod u God Only Knows, koja zauzima posebno mesto na koncertu. Posle posvećenog izvođenja očigledno omiljene mu kompozicije, Wilson dobija stojeći aplauz uz obilje ovacija. Kasnije priznaje da mu je to najdraža pesma, na nju je najponosniji iz celog fonda karijere. I Know There’s An Answer, Here Today i I Just Wasn’t Made For These Times prethode prolongiranoj verziji Pet Sounds, psihodeličnog instrumentala još lepšeg u večerašnjem ruhu. Posle Caroline No publika moli za još!

Po povratku na scenu izrešetano je pet klasika: Berryjev Johnny B.Goode koji je zvučao kao da ga izvodi sam Chuck, a zatim BB četvorka radio hitova (a koja pesma nije!?): Help Me Rhonda, Barbara Ann, Surfin’USA i Fun, Fun, Fun. Izlišno je pomenuti da je celokupna publika u dvorani Beacon ustala na noge. Za poslednji komad na drugom bisu simbolično je izabran Love And Mercy, sa Wilsonove solo ploče iz ‘88. kao neki gospel za kraj, digestiv za probavu uzbudljive muzičke večere.

Brian Wilson je, i pored očiglednih zdravstvenih poteškoća, večeras dokazao volju za životom i strast za muzikom. Kao uzbuđeni klinac, u drugoj pauzi je na scenu poslao svog gitaristu da se izvini u njegovo ime zbog neadekvatne reakcije na ovacije publike posle God Only Knows, što je i sam još jednom uradio po povratku na scenu. Sigurno je da u ovoj staroj ajkuli i dalje gori jak plamen života i dovoljno kreativnosti i da bismo se svi mogli nadati nekom novom materijalu u budućnosti. Ako bi se to desilo, sa ovakvim bendom bi mogao da bude neki novi Modern Times. Posle večerašnjeg koncerta, u to sam potpuno siguran.

Nezaboravno!