Tek se osluškujemo

Početkom 80-tih, u “zlatno doba” hladnog rata, Beograd je bio jedan od zanimljivijih evropskih glavnih gradova. Tačka susreta Istoka i Zapada. Socijalizma i kapitalizma. Jedini “istočnoevropski” glavni grad sa pulsirajućom rock scenom (i neposrednom vezom sa epicentrom kakav je bio London). Mada je period “novog talasa” kasnije mitologizovan do neviđenih razmera, neosporno je da se “veliki prasak” stvarno dogodio. Ko je imao šta da kaže tada je dolašao u situaciju da to i učini. Nove grupe su se palile i gasile svakodnevno. Pesme su ostajale. I vremenom postajale spomenici doba (relativne) bezbrižnosti. U međuvremenu je nestala jedna zemlja, nastala je druga, potom i treća. Sa stanovišta današnjice i dominantnog sistema vrednosti u ovoj zemlji, rock ‘n’ roll, čak i ona njegova najbolja tradicija, “nisu funkcionalni”. Poželjnija je muzika uz koju se štancuju korisni idioti i ajkule surovog kapitalizma. Krivica za marginalizaciju nekada jake scene je, međutim, i na drugoj strani. Ovdašnji rokeri neretko su ostajali na slepom koloseku, neprilagođeni novom dobu. Dozvolili su da rutina i depresija pojedu zabavu.

Tim više je zanimljiva metamorfoza koju poslednjih meseci doživljava Električni Orgazam. Jedan od najuticajnijih beogradskih sastava 80-tih, poslednjih godina je prolazio kroz razne krize identiteta. Nove pesme nisu zaživele, ploče se nisu prodavale kao nekad, stara publika se osipala, nove nije bilo... Prošlogodišnji album Harmonajzer (objavljen za PGP RTS u Kojinoj produkciji) predstavljao je neku vrstu konsolidacije, ali je i dalje bilo upitno kakav je koncertni potencijal Električnog Orgazma: koliko publike može da skupi i šta novo može da ponudi. Mnogi su bili skeptični, bilo je i puno zlonamernih. Bezrazložno.

Jer Električni Orgazam na aktuelnoj turneji doživljava nešto što bi se možda moglo nazvati drugom mladošću. Izgleda i zvuči kao da je ponovo došao do sebe. Dugo na nekom (beogradskom) koncertu domaćeg rock benda nije bilo tako opušteno i zabavno kao krajem novembra na “klupskoj” svirci Orgazma u Pogonu Doma omladine. Akcenat je bio na pesmama sa ranih albuma (Lišće prekriva Lisabon – 1982, Chansons populaires – 1983. i Kako bubanj kaže – 1984), što su neki tumačili kao “povratak nostalgiji”, ali nije delovalo nimalo nostalgično. Izgledalo je kao nešto što se dešava sada i ovde; publika se dobro zabavljala uz bend koji se dobro zabavlja. Nije li u tome poenta?

Povratak u bend klavijaturiste Ljubomira Ljube Đukića bio je katalizator te promene. Đukić, koji je autor više “ranih radova” Električnog Orgazma, od sredine 80-ih živeo je u Njujorku, u Beograd se vratio pre tri godine, a od letos ponovo svira sa svojim “matičnim” bendom. Razgovarali smo uz crno vino i picu sa Bulevara...

Nije bilo velike priče. Sviraju oni, sviram ja, i u jednom trenutku Gile je bio u fazonu “E, ajde da sviramo zajedno”.

Električni orgazam, 1981.

“Pa, ajde, zašto da ne...” Bilo je takvih pokušaja i ranije, ali je verovatno trebalo da dođe pravi trenutak da bih ponovo mogao da se popnem na binu. To sada nije onaj bend od pre godinu dana - ušao je novi čovek i “poremetio” stvar. Dogodila se hemijska reakcija.

Znao sam da su oni poslednjih godina prolazili kroz raznorazne periode, ali nije mi to bilo važno. Razmišljao sam: “Što je bilo, bilo je, idemo dalje”. Dobro funkcionišemo zajedno. Svi još osluškuju, niko ne pokušava da nešto nameće i to je dobro za početak. Važno je, takođe, što postoji respekt. Od toga sve počinje: poštovanje, inspiracija... i taj ego, kada bi mogli da ga zaboravimo, onda bi to bilo sjajno. Nema još novih stvari, ali ima potencijala. Sviramo i svašta se tu pojavljuje...

Totalno je drugačije nego pre 20-tak godina, ali sam skapirao da to nema veze. Važno je da se dobro osećaš: da primaš neku energiju, da je prihvataš i sprovodiš dalje. Nije više reč o tome šta sad neko napolju radi, već ko si ti i šta u stvari hoćeš da kažeš ili odsviraš. Meni je sve to jako zanimljivo posle toliko godina. Bilo je do sada raznih koncerata. Sviramo i za 150, 300 ili 1000 ljudi; u Zagrebu ih je bilo dve i po hiljade, u Skoplju smo svirali na nekom trgu pred 15-ak hiljada ljudi... Dobar je momenat – svi su shvatili da se nešto desilo. I nije bitan broj ljudi, nego šta si im uradio to veče, a šta oni tebi... Video si kako je bilo u Beogradu, kad se završio koncert - eksplozija. Tako je svuda. I nema šanse da se ne vratimo na bis, dva ili tri... U Zagrebu su nas 15 minuta zvali na treći bis. Izašli smo na prvi... odviramo još dve stvari... i posle toga 15 minuta nas zovu da izađemo. Niko za to vreme nije mogao da izađe na binu... I onda se pojavimo još jednom i to je to... Svirali smo im kao treći bis Igra rokenrol cela Jugoslavija (smeh). To su tražili. Bilo mi je sjajno da čujem kako 2.500 hiljade ljudi u Zagrebu peva Igra rokenrol cela Jugoslavija. Fascinantno. Možda je sve OK, ali ja to nisam očekivao. I to klinci – 19, 20 godina.

Njujorška filozofija je živeti trenutak: “ljudi, sad smo tu i šta sad da filozofiramo, daj da se provedemo i idemo da spavamo” (smeh). Živimo sada, za ovaj trenutak i to je taj provod... Takav je bio moj život u Njujorku i to je ta energija. Ovde ljudi vole da žive ili u nekoj prošlosti ili u nekoj budućnosti: misle šta ćemo da radimo za pet godina ili šta je bilo pre 20 godina. Ispušta se ono sada. A ajde baš da vidimo šta je sad... Ideja i jeste bila da se napravi klupska svirka. Posle je po novinama bilo svakojakih gluposti, kao “očekivali smo spektakl, ali je izostao”. Neko je baš hteo žestoko da nas ispljuje. Ali nema veze. Bilo je odlično. Ljudi su se lepo proveli i nama je bilo lepo...

Kao što sam otišao tamo na nekoliko nedelja i odlučio da ostanem, tako sam leta 2001. došao ovde na nekoliko nedelja i ostao. To leto je bilo savršeno. Bio sam u fazonu - vidi šta se dešava ovde, kako je dobra atmosfera, neverovatno... Imao sam povratnu kartu za 20. septembar i onda se desi “onaj septembar” koji se desi... Od tada sam tu. Ali posle tog početnog entuzijazma bila mi je frka u Beogradu, samo u početku. U Njujorku su mi prijatelji sa kojima sam bio blizak u poslednjih 15 godina, tako da sam imao potrebu da više puta odlazim tamo. Imam i ovde prijatelje, ali postoji ta vremenska rupa koju niko ne može da mi nadomesti. I to je bio moj najveći problem. Sada mi je, doduše, već mnogo lakše.

Muzika celog sveta se nalazi tamo. I stalno se nešto dešava. Ne možeš tamo da budeš u nekoj depresiji. Mislim, možeš dva dana i onda više ne. Nemaš vremena... Išao sam i na koncerte, ali sam uglavnom klubovao... Noćni klubovi, diskoteke – idemo – od pet ujutro do pet popodne. To je bio moj life style. I to je trajalo godinama. Bio sam u house muzici. Ali muziku kakvu sam tamo slušao po klubovima još nisam čuo ovde – ni na radiju, ni na nekom mestu. To je isto bio momentum - to veče čuješ takvu muziku i više nikad.

Ljuba Đukić

Takvi su DJ-evi.... Kad ulaziš u taj klub Sound Factory , gde je glavna zvezda bio famozni Junior Vaskez, znaš da nigde na svetu ne postoji takvo mesto i da nigde na svetu ne možeš da čuješ takvu muziku. Eksperimentisao je. Puštale su se stare dobre stvari, ali ih je on na licu mesta aranžirao u zavisnosti od atmosfere tako da si imao ugođaj za sebe i za svoje prijatelje. Sećam se kako mi je pokojni Zoran Zagorčić iz Du-Du-A, kada je bio u Njujorku i kada smo zajedno izašli, rekao: „Čoveče, pa ja nešto ovako nikada nisam čuo“. „Znam da nisi“. Izlazio sam po takvim mestima. Ne moram da puštam ploče Stonesa ili Chucka Berryja da bih, kao, bio rock ‘n’ roll. Moj life style je bio rock ‘n’ roll.

Nisam zapalio u Njujork da bih ostao. Otišao sam na nekoliko nedelja i onda su počele da se dešavaju dobre stvari: nove ekipe, žurke, ajmo vamo, ajmo tamo, na poetry reading, koncert... I shvatio sam da mi je suviše dobro da bih se vraćao u Beograd. U početku sam morao da radim ono što svako u početku radi, kad nemaš ništa, nikakav papir... Ali nikad, izuzev nekih kratkih perioda, nisam upao u šemu – ustajanje u šest, posao od devet do sedam uveče. Najduže sam bio u “malom biznisu” - imao sam biznis partnera, za modu. On je bio dizajner, ja sam bio kodizajner, i to je tako trajalo sedam godina. Možda je to bila moja sreća – mogli smo tako da se organizujemo, da rasporedimo vreme i za biznis i za uživanje u životu. Bilo je vremena i za posao i za rock ‘n’ roll. Uvek sam se igrao vremenom, nisam dozvoljavao da me uzme pod svoje. Gledao sam kako ja mogu da ga kontrolišem. To i danas radim...

To je takođe bio jedan momentum. Naši ljudi su se tamo prilično pogubili u to vreme. Živimo u zemlji koja te bombarduje - bila je to malo veća frka. Ne znam tačno čija je bila inicijativa da se skupimo i sviramo, ali osećaj je bio sličan kao početkom 80-tih, mada je situacija bila sasvim drugačija. U vazduhu se osećalo to “sad smo svi tu, sad smo ponovo svi zajedno, moramo da budemo...” Publika je bila u delirijumu. Posle koncerata je bilo ono “Jao, pa ti ne znaš šta si mi uradio”... Šta smo svirali? Pošto je svako od nas iz drugog benda, svirali smo Orgazam, EKV, Pekinšku Patku, Bezobrazno Zeleno i malo Partibrejkerse. Pošto je bilo reakcije, počeli smo da nastupamo. Sviđalo se ljudima, nisu tu bili samo naši, bilo je i Amera... Već posle drugog nastupa svirali smo i naše stvari. Imali smo inspiraciju. Trajalo je tako nekoliko meseci, a onda su pomalo krenuli ti ego-tripovi. Ko je sad tu veća zvezda – da li EKV ili Orgazam i slično. Bez veze. Već su krenule žvake po downtown krugovima “da postoji jedan bend koji treba da se čuje”. Čuo samo to od više izvora. Jednom mi se čak desilo da sedim u baru i da devojka pored mene priča dečku: “Jao, bend Collateral Damage, moramo na koncert...” Slušam i ne mogu da verujem. I da smo sastavili godinu dana, bilo bi dobro, međutim, eto, taj ego dosta toga pokvari. Ljudi se istripuju i onda umesto da uživaju, ode sve u vodu...

„Svirao sam klavir, išao sam u muzičku školu, ali nikad nisam razmišljao - sad ću profesionalno da se bavim muzikom, sad ću da imam neki bend. To se, jednostavno, desilo... I mislim da je to prava stvar – ne planiraš, ali ti život pokaže.

Električni orgazam, 2004.

Meni se sa 20 godina desilo da imamo prvi album i da već spremamo drugi, da sa 22 godine pravim ne znam kakav koncert, a to se baš ne dešava svakom. Do nekih stvari dođe se spontano i mislim da su to onda prave stvari. Početkom 80-tih, kada se sve to dešavalo, mislili smo kako ne znam šta još treba da se desi. Kasnije shvatiš da je upravo to što se dešavalo bilo ono pravo. Baš je Srđan Šaper, čini mi se, skoro nešto pričao o tome. Kad ljudi prave planove i plan ne ispadne kako treba, razočaraju se. A kad imaš sposobnost da oslušneš i osetiš trenutak, e onda je to druga priča... O domaćoj sceni...

Baš je i ne pratim. Nekoliko puta sam izašao da pogledam neki koncert i to je sve. Ali kad gledam TV, čini mi se kao da rock ‘n’ roll ne postoji. Čini mi se da je nestala scena. Osamdesetih si svako veče mogao da izađeš i da vidiš neki bend. Postojala je scena. Dobro, u međuvremenu su se desili hip-hop, house, clubbing. Promenilo se zezanje. Ali postoji i ta isključivost. Kad upališ TV, vidiš one poruke „Metalci, jebem vam mater“ i slično. Kao da ljudi ne mogu da se opuste nego uvek moraju da su protiv nekoga. Ja sam, kao, taj, a ovi drugi, kao, ne valjaju. A zašto ne bih otišao i na rock koncert i u klub, u kafanu, u bar... Svako ima pravo da postoji..

Beograd se promenio. U početku mi je prijalo što na svakom koraku ima toliko sveta. Kad sam odlazio, mislim da je bilo oko milion stanovnika, a sada odjednom svuda gužva, gomila ljudi. Vremenom, međutim, uvidiš da jeste velegrad, ali da kvalitet života i svest nisu baš velegradski. Ljudi su u grču i kao da postoji neki problem u komunikaciji.

Siguran sam da bi se stanje u zemlji trenutno promenilo kada bi se vratilo 100.000 kvalitetnih mladih ljudi koji su se raspršili po svetu. Ali to je nemoguće. Ipak, znam da su došli neki prijatelji koji su u Njujorku živeli 20-tak godina. Ta starija generacija dolazi, zašto da ne? Živeli su tamo dosta dugo, zašto sad ne bi ovde... Mislim da novi klinci neće – oni su željni da se negde isfuraju, a ovde ne mogu. Ja sam se sa 13 godina muvao po Londonu, sa 14 sam išao na po dva, tri meseca po raznim mestima. Žao mi je što današnji klinci ne mogu da vide bar malo sveta, što im se ceo život svodi na ovaj prostor. Ne znaju da postoji i nešto drugo. Ne moraju da idu samo na Zapad, neka idu bilo gde. Nije Srbija centar sveta. Treba da budemo realni. Takvi smo, kakvi smo – OK, ali postoji i drugo. Zašto bih morao da poništim nekog drugog da bih ja bio najbolji? Pusti druge da žive, a gledaj kako ćeš svoj život da učiniš zanimljivijim i boljim.