Sumanuti koncert sastava Pere Ubu u Domu omladine u okviru Ring Ringa, podsetio je beogradsku publiku na to kako nikad nema granica iznenađenjima kad imate posla sa istinski talentovanim inovatorima
Mesto: Ponedeljak, 14. maj 2007
Vreme: Dom omladine Beograda
Produkcija: Ring Ring festival
Tražio sam jeftinu vodu, oni su mi dali skup benzin (pa sam bar mogao da vozim dalje)
Mada sam
Pere Ubu gledao pre tačno 20 godina na jednom epskom grupnom putu do Ljubljane i nazad, mene lično ovaj susret je najviše podsetio na davno gostovanje sastava
The Fall u SKC-u negde 1990. – još jedan epohalno uzbudljiv bend koji postoji samo kao izdvojeno ostrvo u istoriji rok muzike, jer bi potonuo u susretu sa kopnom, ukazao se našoj publici u svom najkomunikativnijem svetlu, srušio očekivanja i naterao ljude da odu kući tiho vrišteći od sreće, svesni da ih je uhvatilo nešto vredno prepričavanja.
Idejno, posle ovog koncerta se razrešava dilema - treba zaključiti da se verovatno najveći originalni talenat Pere Ubu sastoji u njihovom poigravanju sa duhovima sveta tehnologije - taj primitivno-tehnološki bluz stvara nov emotivni prostor i uporište među digitalnim mašinama koje, eto, ipak žive same za sebe, svojim životom, kao što smo uvek i slutili...
Pošto se ljudi neće smiriti dok stvarno ne naprave Golema i Frankeštajna, ovaj cvrkut otkačenih žica koji uvek prati muziku Davida Thomasa i drugara, i koji se vije za njima kao zvuk tereminovih praporaca, ostaje nam više kao uteha i pokazatelj da se sa mašinama može živeti, ako ih pustite da budu deo vaše pesme.
Muzički, vraćanje na najranije Pere Ubu i proto-punk gitarsku groznicu, posle nedavnog kratkog povratničkog bljeska
Rocket From The Tombs i u vreme opšteg obožavanja “gitarskih sastava”, jedino je logično rešenje, i mlada publika sa oduševljenjem prihvata zvuk koji se srušio na njih, a koji potiče iz iste one zaumne zemlje u kojoj su svoje vatre palili i MC5 pre njih i Sonic Youth posle njih. Taj zvuk pucanja sajle, a ne žice, kog su Pere Ubu u nekoliko trenutaka reprodukovali, ne gubeći takt i melodiju, definitivno je srušio krivu predstavu o njima kao eksperimentalnom bendu - odjednom su pred nama bili majstori ekstaze neposrednosti.
Duboko u nasleđu rok muzike postoji ta ideja da rok bend mora svojim zvukom malo da vas izludi, da vas elektrifikacija čula mora ostaviti bar malo razdešene i raščupane posle koncerta, da taj opipljiv zvuk mora da vas tresne tako da vam malo izbaci glavu iz ležišta. Pere Ubu su večeras zvučali kao nepoznata mašina na struju u kojoj se tumbate i okrećete, sve škripi i preti da će se raspasti, a onda sletite i shvatite da vam je to bila vožnja života i hoćete još, ali – cvrc – mašina je već nestala svojim putem u mraku noći.
Dok u staru crnu telefonsku slušalicu u koju peva večeras umesto mikrofona David ponavlja refren “Karoleen”, to zvuči kao kerozin, i postaje deo mitologije rok kulture. Priziva li on ženu ili je tera od sebe? Sumnjam da to i David zna. Ne samo zato što je o kerozinu jednom davno otpevao sve što je ostalo da se kaže Steve Albini sa svojim Big Black, već zato što ova zapaljiva ljubavnost Davida Thomasa, sa sobom nosi čitavu potku lažnih emotivnih pretnji i setnih razočarenja koja najčešće ne vode nikuda. Od toga je uglavnom i satkana Thomasova poetičnost – od dobro nam poznatih krhotina ničega, što se posle nekako u sećanju okupe u život.
Ponekad mi se čini da novi rok bendovi samo uspešno reinkarniraju atmosferu rokenrola, a ne sam rokenrol, ali više volim da nije tako, pa to smetnem sa uma. Ipak, ta dilema se probudi ponovo kad skvičanje medveda od čoveka kakav je David Thomas dođe na ivicu kolapsa od samog izgovaranja rečenica pesme. Taj tanušni titraj rokenrola kome nije potrebna galama, jeste nešto što više ne čujem ni kod jednog rok sastava. Morali su Pere Ubu da dođu iz gradskog bespuća Klivlenda posle tridesetak godina od osnivanja, pa da opet shvatimo koliko nije toliko bitno gde se rokenrol dešava, ako se dešava kako treba – kao da neko diše kroz njega.
Na sve to dolazi narativno Thomasovo umeće – od pošalica za publiku u vidu bizarne anegdote sa Stingom i pesmom “to burn down rainforests”, preko fantazije sa Elvisovim savetima kako napraviti hit, pa do otpevanih priča u formi rok pesme koje uživo dobijaju razmere urlajuće rakete što juri na vas da vas pogodi u srce, ali se zaustavlja pre toga i odlazi negde dalje svojim putem, ostavljajući reči da kidaju ono što zvuk nije stigao...
Pere Ubu su jedna od najozbiljnijih rok grupa svih vremena, jer su objedinili neke naizgled nespojive estetske premise na način najvećih – drame svojih slabosti su razrešili na način klasičnih rok veličina, pretvarajući ih u slatko-bolne pop drame iz predgrađa, skrivene iza lelujavog čelika rokenrola dok traže svoje smirenje koje nikad ne stiže - u dizanju goropadne buke.
Kome treba voda, i zašto nešto gasiti dok god ima benzina?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.