Časna predsednička!

Scenario: Stanley Weiser
Uloge: Josh Brolin, James Cromwell, Elizabeth Banks, Ellen Burstyn, Richard Dreyfuss, Jeffrey Wright, Thandie Newton
Žanr: biografski
Trajanje: 125 min.
Proizvodnja: SAD/ Kina/ Nemačka / UK/ Australija
Web: www.wthefilm.com

Američka inaugurativna (i postinaugurativna) groznica lagano jenjava, Srbija se češe po temenu razmišljajući o mogućem ćaru od promene na najvažnijem tronu, a sva je prilika da će i ovozimski Fest, a i tekući bioskopski repertoar ostati lišeni poslednjeg ostvarenja miljenika mnogih – Olivera Stonea. A reč je o filmu koji se bavi upravo srodnom temom, i to tako da mu se teško može nedostatak srčanosti, filmske pismenosti i efektnosti.

Oliver Stone, samoproklamovani hroničar najproblematičnijih među američkim vladarima, nakon Nixona se obrušio i na Georga W. Busha, najomraženijeg američkog predsednika svih vremena. Iako je nastajao u suton Bushove vladavine, W. nikako nije merenje repa mrtvom vuku. Stone je poznat kao gorljiv i grlat protivnik raznih establišmenata, prznica vazda spremna na vatrenu polemiku, ali prznica uvek opremljena valjanim argumentima i iskrenošću.

Stone ne beži od činjenice da je njegov rediteljski potpis prepoznatljiv i manje upućenima. U W. zahvat – pronaći čoveka (ili barem obrise čoveka) iza poznate zveri – u teorijskoj ravni krajnje je jednostavan, a potentan, sveobuhvatan i, najznačajnije, pošten. Čak kad se po strani ostave sličnosti pogubnih posledicama Nixona i Busha Mlađeg, očigledno je da W. predstavlja varijaciju na poteze primenjene u nastajanju Nixona.

Naime, W. ponavlja ambicioznu formulu biopic portreta koji balansira na samoj ivici neophodnog detaljisanja i bučnih pretenzija. Stoneu je ovo poznata teritorija, te on relaksirano pristupa prikazivanju geneze jednog privatnog ludila koje se, nažalost, pogubno prelilo na bezmalo celu planetu. Pratimo Busha (u na treću decimalu odmerenom tumačenju Josha Brolina), običnjakovića koji posrće pod teretom neumerenih očekivanja i porodičnog nasleđa  ego-manijaka i grandomana u nastajanju, nesretnog, pogrešno sraslog mladića opterećenog bitisanjem u senci hladnog i zahtevnog oca i uspešnijeg brata.

Osnovni antagonizam upravo je onaj koji glavni junak generiše u sebi samom, a mladalačko nesnalaženje, trapavost i emotivno slepilo narastaju do zastrašujučih razmera u zrelim godinama, kad mu stiže i neslućena moć. Svadljivi, nesigurni, nepromišljeni, gramzivi i slavoljubivi Bush neke od najvažnijih odluka za čitavo čovečanstvo donosi u naletima besa i usled nesposobnosti da pojmi ono što mu savetnici predočavaju.

Ovakav pristup otvoreno poziva na polemiku jer lako može biti shvaćen kao prikriveni pokušaj relativizacije i opravdavanja zla. Međutim, Stone, iako implicitno traži razumevanje za svog junaka, nikako ne zagovara oprost i amnestiju za zlodela. Odgovornost je tu, kako Bushova, tako i plebsa koji mu se sklonio sa puta. Poznata priča i u našem ćoškiću sveta.

Na ruku Stoneu išle su okolnosti koje su mogle da predstavljaju teško savladivu prepreku – čini se da su hitra produkcija i skroman budžet (20 miliona USD) reditelju naprosto nametnuli samokontrolu i uzdržavanje od napadne vizuelizacije koja je vidno opterećivala Nixona. Nažalost, iste te okolnosti uslovile su i nešto svedeniji prikaz neosporno zamašne građe, upadljiva pretrčavanja i izostanak jasnijeg profilisanja značajnih odnosa (npr. Busha i supruge).

Nakon ozbiljnih posrtaja (nesnosni Aleksandar ili suštinski bezlični Svetski trgovački centar), Stone je uknjižio čistu pobedu, mali kreativni podvig uprkos mnogim onespokojavajućim ograničenjima. Sada može da odahne i možda obiđe Srbiju. I Josifa Tatića.