Sve vreme sveta

Darkwood Dub predstavlja retku pojavu na domaćoj sceni: bend sa kontinuitetom karijere i kontinuitetom interesovanja javnosti, i sa nivoom operativnog funkcionisanja koji konstantno makar podseća na nivo koji se u razvijenijim društvima podrazumeva kad je u pitanju ozbiljna rock grupa.

Donedavno je među obeležjima koja ih izdvajaju od većine savremenika bila i stabilnost postave. Međutim, omot prošlogodišnjeg albuma Jedinstvo osvanuo je sa kvartetom umesto sa dugogodišnjom petorkom - bez gitariste Vladimira Jerića Jere, a jesenji pejzaž i crna odeća mogu navesti na pomisao da su za Darkwood Dub došli teški dani.

Sa trojicom od četvorice dugogodišnjih članova (basista Milorad Ristić Miki je u Londonu) razgovaramo u njihovom studiju/prostoru za probe na Senjaku, koji nije ni nalik kombinaciji apoteke i svemirskog broda kakvu smo pomalo očekivali. Prostorije odišu domaćom atmosferom koja, rekli bismo, dosta govori o dubljoj prirodi Darkwood Duba.

Dočekuje nas pevač Dejan Vučetić Vuča, bubnjar Lav Bratuša i gitarista Bojan Drobac Bambi priključuju se razgovoru jedan po jedan. Kako koji dolazi, prvobitni utisak se pojačava: Darkwood Dub je bend koji ima kuću, koja je (druga) kuća i svakome od članova grupe. Dom koga se, po svoj prilici, neće skoro odreći.

Darkwoodi važe za vešte diplomate. Istina je da uglavnom pažljivo biraju reči, i vešto se snalaze kad je tema neprijatna. Ističu jedinstvo i jednakost u bendu – kad čovek malo bolje pogleda, nekako na tome baš insistiraju. Diplomatska reputacija pokazuje se, dakle, kao zaslužena, ali valja napomenuti da nijednog trenutka nemamo utisak da nas mažu.

POPBOKS: Vučo, kako se osećaš povodom novog albuma?

VUČA: Odlično! Pametno smo iskoristili prethodni period, pre svega u ovom prostoru. Mislim da se to čuje i kroz sviranje i kroz stilsku nadgradnju onoga što smo do sada radili i, možda, ozbiljnije proučavanje svih tih formi na koje nailazimo tokom improvizovanja i jam-sessiona koji se odvijaju u ovom studiju svakog dana. Tako je bilo poslednjih 20 godina u svim mogućim prostorijama u kojima smo boravili, a poslednjih 10 godina u svom studiju. Bitan pomak je što je prostorija u kojoj snimamo ista ona u kojoj vežbamo.

Na omotu piše da je album sniman uživo. Šta to podrazumeva?

V: Da su sve muzičke matrice odsvirane uživo u ovoj prostoriji: istovremeno su snimljeni bubanj, bas, gitara i sekvencer. S tim što je sekvencer kasnije editovan da bi se prilagodio gruvu, pošto je glavni problem kod sviranja uz "sekvencovanu" muziku ili semplere u tome što muzičari kad sviraju povremeno imaju svoj gruv. To je jedina stvar koja je editovana, a inače je sve odsvirano ovde.

Nakon prvog albuma, počeli ste da "koristite studio kao instrument" prilično naglo, sa kraćim prelaznim periodom...

V: To je bila naša ideja od početka. Zato se, na kraju krajeva, bend i zove Darkwood Dub: dub nije samo muzički žanr, to je i određeni način rada. Dub je u stvari prva remiksovana muzika ikad pravljena.

Naša ideja, još od SKC-a, gde smo vežbali krajem 1988. i početkom 1989, bila je da imamo svoj kutak gde ćemo neometano izražavati svoju muzičku ideju. Strašno frustrira kad ideš kod nekoga u studio, pa onda gledaš na sat, pa on gleda na sat... Ovako imaš sve vreme sveta.

To nam je oduvek bila želja. Za prvi album smo otišli u studio i snimili ga i smiksali za 72-73 sata.

LAV: I pri tome ima jedno 20 pesama.

I pri tome je, u najužem smislu, vaš jedini rock album.

V: To je normalno za te godine. Tada smo imali 20-21 godinu.

Poželite li sad nekad da prašite?

V: Pa, mi prašimo sve vreme! Mi na koncertima apsolutno sviramo tako.

Pa...

L: Ne baš apsolutno. Ta vrsta energije i senzibilitet su isključivo svirački. Svirati muziku sa 20 godina i 75 kila i sa 37 godina i 120 kila potpuno je drugačije.

V: Dobro, kako ko...

L: (smeje se): Drugačije radi mozak, drugačije rade mišići, a čak se i afinitet prema muzici menja.

V: Drugačije doživljavaš muziku.

L: Kada danas sviramo pesme sa prvog albuma, poput Vitamina C, to zvuči drugačije, čak i od ovog novog.

V: I Usamljeni hašišar zvuči fenomenalno kad ga sviramo, ali pitanje je šta želiš da postigneš na koncertu. Ta ideja da se ljudi dobro provedu i da imaju neku konstantnu energetsku informaciju s bine. Bar po reakcijama publike, to je upravo to. A da izađemo i sviramo nešto od pre 20 godina – nama se to ne radi.

L: Često ljudi traže da sviramo pesme sa prvog albuma. Meni je to odvratno i nikad ne bih mogao da sviram nešto ni slično tome, iako shvatam da je nekome zanimljivo da to čuje. Ali, jednostavno, sada ima mladih bendova koji tako sviraju, a malo je zrelih ljudi koji to mogu da iznesu na taj način. Da, ali u nekom heavy metalu...

V: Malo je ljudi koji dugo sviraju zajedno. To je bitna stvar: velika je razlika kad s nekim sviraš 10 godina ili godinu dana. Sviranje je polusvesna radnja, mnogi muzičari sviraju u raznim stanjima, pa mrtvi pijani odsviraju super, ili unazad, kao što je Smak umeo unazad da odsvira Ulazak u harem... Je l' tako, Lave?

L: Tako je.

Kad pomenu Smak...

V: Mi veoma poštujemo i cenimo Radomira Mihailovića Točka i grupu Smak.

L: A i duhovito je bilo u momentu, takva je pesma (Ulazak u Harlem).

V: Da, imamo i pesmu Smak sa albuma U nedogled. To je taj melos.

Kad radite na novom albumu, da li je idejno – uslovno rečeno, konceptualno – usmerenje plod raspoloženja, razgovora, kombinacija...?

V: Kada gledaš neki film iz 70-ih, nije samo što su obučeni kao iz 70-ih, nego postoji nešto i u atmosferi što je odraz tog vremena.

L: Ili kvalitet filmske trake, vrsta boje...

V: Da, vrsta boje, haha. Tako verovatno stoji stvar i s našim albumima. To su plodovi trenutka i refleksije nekih događaja. Ali ni to opet ne mora da znači, jer to ne radi jedan čovek pa da bi bilo tako isplanirano i unapred osmišljeno. Pošto nas ima koliko nas ima, a svi ravnopravno učestvujemo u tom procesu, to onda dobija nove karakteristike.

Pomenuo si da vas u bendu ima koliko vas ima. Moramo to da prokomentarišemo...

V: Misliš, zato što Jera više nije u bendu?

Da.

V: Misliš, da ja nešto pričam o tome?

Ljudi ne znaju razlog...

V: Razlog je naša stvar, to se desilo u bendu, i to je između nas. To nema nikakve veze sa estradom. Ne želim da pričam o tome. Svaki razgovor o tome se stavlja u neki "kontekst", koga zaista nema. Shvatili smo da više ne sarađujemo dobro i razišli smo se.

Čemu pripisujete to što toliko dugo postojite?

L: Mislim da definitivno postoji splet srećnih okolnosti što smo takvi da smo prevazilazili konflikte koji su neminovni, ali smo bili dovoljno spoznajni da prevaziđemo stvari koje su irelevantne i da se ne saplićemo o sitnice.

V: Drugi veliki problem svih ljudi koji rade zajedno je sujeta. To je pitanje – kako ljudi uspevaju da se nose s njom.

I mi smo imali problema. Imali smo periode kada su pojedni članovi bili baš u zategnutim odnosima, ali u jednom trenutku shvatiš da moraš i možeš to da prerasteš, i sve postane lakše.

Osim ličnih, bend mogu da ugroze i egzistencijalna i poslovna pitanja. Izgleda da ste se vi, u odnosu na niz bendova vaše generacije, solidno snalazili i u tom domenu. Recimo, imate kontinuitet saradnje sa izdavačem. Istim onim izdavačem s kojim drugi bendovi nisu imali taj kontinuitet.

L: Postoji razlika između egzistencijalnog pitanja benda kao grupe i članova benda lično. Neko ko je malo slabije informisan trebalo bi da zna da to što mi kontinuirano sarađujemo sa istim izdavačem godinama nažalost nema apsolutno nikakav odraz na naše egzistencijalne momente. I to je tako. Možda je dobro što smo u jednom trenutku shvatili da ne treba od toga puno da očekujemo.

V: Naravno. Čak nema ni autorskih prava koja možeš da očekuješ. Dobijamo neku crkavicu od SOKOJ-a... Nikad nismo gajili iluzije da od toga može da se živi.

L: Posle nekoliko godina neki bendovi konstatuju: evo sviramo, snimili smo ploču, relativno smo popularni, ali ne možemo dovoljno da zaradimo. I onda krenu da se ljute jedni na druge što je tako.

V: "E, ti si kriv!"

L: Ne možemo preko benda da rešimo lične egzistencijalne probleme. Kad god imam neke sumnje, pogledam nekog drugog iz benda, malo se zamislim i nekako naučim od njega i shvatim da ne bi trebalo da sumnjam u to, pa me prođe. Onda neko drugi dobije neke svoje vetrove, međutim, može da se osloni na ostale u bendu koje dovoljno ceni kao ljude...

V: I dovoljno dobro ih poznaje.

L: Dovoljno ih poznaje da u sebi može da smiri taj nalet neizdrža ili nekog urgea koji ga tera da ode dalje i prestane da se bavi muzikom. Definitivno, i nažalost, nije nam bilo dovoljno samo bavljenje muzikom da bismo mogli normalno da živimo.

Ljudi su vas neko vreme doživljavali kao "bend s porukom".

V: Muzika može da ima svoju poruku, naravno. Ali, sve dođe na svoje mesto u određenom trenutku.

Konkretno, mi smo se za ovaj album nalazili ovde svako veče i ja sam imao ideje o čemu bi neka pesma da govori, ali ništa od toga nije uobličeno zato što kada počneš da pevaš neki tekst uz muziku, bez obzira na to koliko je on pametan i koliko ima poruku, ne može sve da se otpeva. Ono što izgleda dobro na papiru, često ne zvuči dobro.

Naučio sam da je najbolje rešenje da puno pevam uz muziku. Pustim matricu i pevam je nekoliko dana. Neke pesme su se desile za dan, a neke za pet dana. U jednom periodu, u vreme albuma Elektropionir i Život počinje u 30-oj, najviše sam se bavio izolovanim pisanjem. Tada sam radio tako što sam kod kuće slušao gotove matrice i pisao pesme. I imao sam i nogu u gipsu.

Pošto sada nemam nogu u gipsu, nemam ni potrebu da to radim, već se time bavimo u radnom prostoru.

Osim što si imao nogu u gipsu, da li si si se osećao odgovornim da kažeš javnu reč?

V: Ne.

Nikada nisam bio u fazonu da ja sad tu nosim neku baklju, pa da neko od mene očekuje da je prenesem do Olimpa... To je stvar mog izbora u ovom poslu, ali i spleta srećnih okolnosti. Prva srećna okolnost je što se posle 20 godina nismo raspali, što se obično desi bendovima čim završe srednju školu ili fakultet.

Možda snime album-dva, ali ne postanu bend. Bend se postane u trenutku kad u tri ujutru putuješ preko Prokletija...

Razmišljate li o tome da se kao bend bavite kapitalizmom, onako kako ste nekad bili politički aktivni?

V: Znaš šta, mislim da ne. Mislim, postmoderno je vreme, možeš na sve da gledaš na ovaj ili onaj način. Ako pokušavaš da radiš stvari na način na koji mi radimo, a to je provociranje svog nesvesnog bića da se iskaže, sve je to komentar stvarnosti i socijalnog i kulturnog okruženja.

Ali, isto tako, ne mora da bude. Volim da me muzika odvede daleko, na neka mesta na kojima nisam bio. Ali, ima i trenutaka kada mi potpuno odgovara i neka društveno angažovana i socijalno svesna muzika.

Na kraju krajeva, ni Bob Dylan nije sve vreme komentator javnosti.

Kod nas je dosta rockera izražavalo svoju (pravoslavnu) duhovnost, a toga kod vas nikad nije bilo u smislu propovedništva.

V: Otkako smo počeli da radimo kao bend, ja imam svoja uverenja koja govore kroz moje tekstove. Mislim da pravoslavna, hrišćanska duhovnost postoji u 90% mojih pesama. Mislim da to nije ništa sporno, pošto je to moja ličnost.

Ako hoćeš, mogu od pesme do pesme da ti objašnjavam šta je i u kojoj pesmi pravoslavna dogmatika.

Da te zanima, ti bi otkrio.

Vrtlog vira?

V: Vrtlog vira nema. Ali album Život počinje u 30-oj kao celina ima.

"Grad u pustinji, pustinja u gradu" je primer takve pesme. Tu pesmu sam napisao inspirisan razgovorom sa jednim monahom na temu pustinjaka.

Bambi: Malo-malo da neko pokrene tu temu...

V: Da je čovek zen budista, onda ne bi bilo te priče.

B: Upravo. Meni to nije tema. Mi to različito doživljavamo. Ja to o čemu pričaš u tekstovima, bez obzira na to što znam svaki zarez, nisam čuo.

V: Svako može, i treba, svojim delom da propoveda svoja ubeđenja. Smatram to krajnje normalnim.

B: Ako je to vezano za religiju, ja s tim nemam nikakav problem. Mada sam sve, samo nisam religiozan.

Bio je jedan konkretan projekat koji se odnosi na kontroverznog vladiku...

V: Pitanje je šta je tu kome kontroverzno.

Kontroverzan je javnosti...

V: Kome? Javnost je širok pojam.

(Sledi pomalo nelagodna off the record rasprava o Nikolaju Velimiroviću i Vučinom i Mikijevom učešću u projektu "Pesme iznad istoka i zapada"...)

V: Recimo, zanimljivija priča od toga odnosi se na JDP i predstavu Hadersfild, u kojoj su koristili našu muziku. Mi smo se zbog toga obratili sudu, tužili smo ih jer nam nisu dali onoliko novca koliko smo im tražili za korišćenje muzike. To traje već četiri godine. To može lepo da se nadoveže na onu priču o tome da li može da se živi od muzike.

Odakle dolaze najjači uticaji?

V: U kom trenutku? Pre 20 godina ili danas? To se menja.

Kad je muzika počela puno da ti znači?

V: Verovatno kad sam čuo Smithse. To je bilo čisto na nivou doživljaja muzike. Pre nego što sam počeo da se bavim muzikom i pre nego što smo krenuli da se okupljamo i sviramo, već sam imao razvijen muzički ukus, pa sam čuo neke kraut rock bendove, pre svega Can.

To je vrlo asocijativna muzika, kao i vrlo stari dubovi... Ta neka psihodelična muzika 70-ih. To mi je i danas jednako neobično i interesantno kao i pre 20 godina.

Recimo, ostali članovi benda ne mogu da podnesu reggae...

Stvarno? Ti jedini slušaš reggae?

V: Pa da. Mislim, slušaju ga i ostali, ali ja najviše.

B: Slušam ga i ja ponekad.

V: Ali svi najviše vole ono što je posledica duba, što je dub princip i što je pristup repetitivne muzike s puno efekata.

B: Tako je.

V: Ni ja ne volim puno da slušam reggae. Više volim dub. Ako imam priliku da pustim dub verziju nekog albuma ili normalnu, uvek ću radije pustiti dub.

Planiramo da u nekom narednom periodu izdamo dub verzije nekih naših albuma, kao i da prvi album izdamo na CD-u.

Sada smo pojačani sa još jednim muzičarem, pošto Vasil (Hadžimanov) sad svira s nama.

Da li je on sada član Darkwood Duba?

V: Pa, mislim da se može nazvati članom, pošto je, dolazeći na probe i snimajući, u stalnoj postavi.

Koliko planirate da ga pustite da svira jazz?

B: On je sjajan muzičar, a sjajni muzičari su odmereni. Nisu fah majstori. On vrlo dobro zna gde je njegovo mesto u bendu. On je jako dobar muzičar i mogao bi da svira u svakom bendu koji ga interesuje. Nije muzički ograničen.

On se obično vezuje za jazz, pa ljudi možda očekuju da ćete i vi krenuti malo u te vode.

L: Mi kad krenemo u nešto što je daleka asocijacija na to, to je samo inicijalno, ali nikad ne zazvuči kao jazz. Ako i budemo krenuli u tom smeru, to neće biti to.

B: To nas zanima samo donekle. Ne planiramo preterano ozbiljna istraživanja, jer ona zahtevaju mnogo, mnogo rada i posvećenosti. To zahteva višesatna svakodnevna vežbanja, pa tako 20 godina, pa na kraju možeš nešto da istražuješ... Toliko ljudi je to sviralo i uticalo na tu stvar danas, da je ponavljati bilo koji segment tih ljudi malo bezveze. Ako nije u kontekstu citata, koji je opet u kontekstu muzike. Tako da – ne.

Da li je to onda dokaz tehničkog pristupa muzici?

B: Ne, to je velika greška. Naš pristup muzici je sve, samo nije tehnički. Mi ga namerno, tendenciozno svodimo na nivo osećaja. Sve vreme se trudimo da izbacimo tehnički pristup.

Koliko pratite forume i blogove na kojima publika komentariše vas i novi album? Između ostalog, javila se škola mišljenja da je sad to, brate, mnogo tehnički.

B: Hahaha... U stvari je potpuno suprotno. Danas je manje tehnički nego ikad. To što postoji nekoliko škola, to je ipak mali deo ljudi koji učestvuju na blogovima. Moje kolege i ja ne učestvujemo ni na jednom forumu, nijedan blog ne pišemo, i meni to nije tema. Time se ipak bavi određeni tip ljudi.

V: Da, ne znam da li je to baš neki precizan uzorak. To su zaista neki specifični ljudi koji sede uz računar...

Osećate li potrebu da intervenišete?

L: Na našem MySpaceu afirmativni unosi su vrlo kratki, a oni koji nešto tu imaju da kritikuju ulaze u detalje neke problematike, i ja odmah vidim da ili nisu dobro shvatili, ili su potpuno promašili temu, ili nisu ni čuli uopšte. Ili se zakače za polemiku o nekom aspektu bavljenja muzikom, ili studiom, ili bilo čime, i u drugoj rečenici se vidi da o tome ništa ne znaju. Dođe ti da nekom kažeš: "Ne, ali tu grešiš...", ali onda shvatiš da ovaj ne zna toliko stvari o kojima priča, da ne možeš sad ti sve to da mu kažeš. Onda odustaneš, jer je to tako.

B: Moguće je da te neki komentar tog tipa pogodi, ali s obzirom na to da ne učestvujemo stvarno ni u jednom forumu ili blogu, meni je ispod svakog nivoa da se time bavimo na bilo koji način.

Ti te ljude ne znaš. Oni se potpisuju pseudonimima. S druge strane, znaš šta je merilo toga što radiš? To je tako svuda kad imaš veze s muzikom. Merilo je broj prodatih jedinica, pre svega diskova, i broj dva, merilo je broj prodatih ulaznica na koncertu. To je jedini relevantan način na koji meriš to što si uradio. To je toliko prosto.

A u našem slučaju sigurno nije moguće da se to što radimo svima dopadne.

V: Glupo bi bilo da je tako. Iskren da budem, nikad nismo očekivali da će ovaj broj ljudi voleti Darkwood Dub. Pre 15 godina smo svirali pred svojih 300 drugara, i to je bilo to.

B: Mi smo prvih pet godina probali svaki dan! Ljudi danas to ne razumeju. Onda smo napravili pauzu u kojoj nismo ništa svirali šest meseci, a onda smo još tri godine probali svaki dan. Onda pauza tri meseca, pa još dve godine svaki dan... Mi smo stalno, isključivo i samo svirali.

Ne znam da li bendovi danas to rade. Mislim da ne.

V: Ma ne, nađu se posle faksa, pa verovatno imaju probe po sobama...

Menja se i publika. Ili rastu s Darkwoodima, ili rastu negde drugde.

B: Mi smo zahtevni. Zašto bismo snimali ploču četiri godine?

Da bismo pesmu stavili na album, ona stvarno prođe kroz vrlo tvrd i težak filter, od najkrupnijeg do najfinijeg.