Konačni nepodeljeni utisak je, sudeći po odgovoru publike, da energija novog-starog benda nije reciklirana, već je potpuno nova i mlada i, što je najvažnije, ponovo podiže duhove u let
mesto: Plastic/Pazi Škola
vreme: 22. april
produkcija: KKN
I kad prođe dan, ja sam slobodan, prave su reči pravog trenutka. Noć je bila uveliko, a svoju slobodu tražilo je nekoliko stotina onih čija su stopala bila više iznad nego na tlu kluba Plastic. Metafizički fluid refleksivnih snova se lepio za lica, poput svilenkastih niti rastezao se od bine do podijuma, balkona, šanka. Sloboda, taj simbol nedostižnog, padao je na dlanove, po kosi devojaka... Svi su dobijali svoj deo.
Prošlo je pet godina od kada se bend – izbacujući svoj, tada se mislilo poslednji album Become – oprostio od publike. Gradska clubing scena je ostala uskraćena za jednu od svojih retkih zvezda. Oproštajni koncert koji je napunio baštu SKC-a senzibilitetom je nametnuo osećaj da je zaista došao kraj.
Sadašnjost, pak, ponovo iznenađuje i nova postava benda prati odavno dobro poznati glas. Reggae i funk motivi uvijeni u poeziju gradskog intelekta dočarani su bubnjem, basom, dvema gitarama i vokalom. Međutim, pre 22. ovog meseca, a naročito pre velikog novogodišnjeg koncerta u Domu omladine, vladala je skepsa: nije li povratak na scenu KKN samo još jedan pucanj u prazno? Može li se ponovo dići prašina devedesetih? “Sarma se nikada ne podgreva” – jeste jedna od mudrijih krilatica, no ponovo probuđena i ustreptala mladost ju je porekla.
Priče o neuštimovanosti, nedostatku ideje i teza o već viđenom su respršene. Konačni nepodeljeni utisak je, sudeći po odgovoru publike, da energija novog-starog benda nije reciklirana, već je potpuno nova i mlada i, što je najvažnije, ponovo podiže duhove u let. Naravno, kritika sama sebi krči put, ali dileme poput mogu li novi članovi nadomestiti harizmu starih i da li je “ peavey ” zvuk lošiji od fenderovog u ovom vremenu kulturne reanimacije su izlišne, čak neumesne. Ko se još nije navikao na kašnjenje koncerata, kome ijedna svirka dovoljno traje?
Sama svirka je odisala svežinom novih pesama sa dolazećeg albuma, koje je publika prihvatila sa rukama podignutim uvis, možda čak i toplije nego neke ranije stvari. Kako se primicao kraj, uprkos mogućnosti da hitovi sa prethodna tri albuma učine medveđu uslugu dolazećim, krenuli su Priroda, S.A.T… Raširio se delirijum kroz zapreminu. Odsjaj blacklighta na čivijama, želje koje se ostvaruju, sreća koja je jedna. Ništa i nikome nije nije bitno. Gravitacija nije zakon. I starke i šimike sa potpeticom su u vazduhu.
Pokušaj da se dosegne želja, da se pomiriše etar, legitimne su obmane. KKN su oterali sumnje, bunt devedesetih se nastavlja.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.