Pitanje krivice

Originalni naziv: Hannah Arendt
Scenario: Pam Katz, Margarethe von Trotta
Uloge: Barbara Sukowa, Axel Milberg, Janet McTeer
Žanr: Drama
Trajanje: 113 min
Proizvodnja: Nemačka, 2013

Film postavlja niz etičkih pitanja na temu ljudskog zla, ličnog morala i javne odgovornosti. Radnja je pretežno smeštena u Izrael 1963, kada je Arent kao kolumnista lista New Yorker pratila suđenje nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu. Rediteljka von Trotta preko ovog događaja objedinjuje život slavne autorke kroz njenu nemačku, američku i izraelsku karijeru. U Nemačkoj je prikazan njen mladalački ljubavni odnos sa mentorom, kasnije osumnjičenim nacističkim saradnikom Martinom Hajdegerom, u Njujorku njen društveni život sa nemačkim i američkim intelektualcima, a u Jerusalimu, odnos sa jevrejskim korenima koji će se u filmu okončati na gorak način. Izveštavanje sa tog sudjenja završiće se skandalom, kada će zbog kritike načina na koji je Ajhman medijski tretiran upasti u nemilost svog privatnog i akademskog okruženja. Ostajući pri stavu da Ajhman nije monstrum, već beznačajna osoba na značajnoj poziciji, poslednja dela svoje karijere posvetiće temi ljudskog zla kroz pitanje - da li mediokritete treba predstavljati kao zločince? Da li ljude nesposobne da razmišljaju, treba postaviti na javni pijedestal osude, ili ih naprotiv, treba lišiti medijskog centra pažnje?

Iako Fon Trota postavlja zanimljivo dramsko pitanje, ne može se reći da je odgovor ovog filma podjednako jasan i dosledan. Možda je razlog to što je svoju junakinju povezala sa samo jednim od njena dva nemačka mentora. Drugog, Karla Jaspersa, ne pominje ni u jednom trenutku. A Jaspers je tvorac teorije o političkoj odgovornosti koju je Arent razvila u centralnom delu svoje karijere. Upravo on, različit od metafizičara Hajdegera, tumači pojam krivice kroz kategoriju pasivnog učešća u zločinu. Na njega se Arent nadovezuje u frazi Banalnost zla, tezom da velika zla ne čine fanatici i sociopate, već obični ljudi koji prihvatajući tumačenja države veruju da su akcije u kojima učestvuju normalne.

Poruka njegovog dela je da nam veća opasnost preti od neutralnih prijatelja nego od agresivnih protivnika, pre od komšija i rodbine nego od generala i političara. Po njemu, pre i posle rata, najviše se treba plašiti skromnih anonimusa koji gledaju svoja posla, jer baš taj porodični moral onih kojima je lični život bitniji od politike, uzrokuje totalitarnu samovolju među vladarima.
Arent je tvrdila da princip po kojem tumačimo zločine, ako je logičan i opravdan kao Jaspersov, mora biti aktuelan i van vanrednog stanja. Zato Fon Trota naglašava sudbinu Arent u trenutku njene negativne popularnosti. Svi koji su joj se divili napustiće je u trenutku njenog raspeća pa će i ona osetiti krst pojedinca koji se sukobio sa svojom a ne sa tuđom zajednicom.

Ali, zavedena hrišćanskom simbolikom života svoje jevrejske junakinje, Fon Trota nije do kraja objasnila da se teorija Arent ne zasniva na istraživanju niskog morala ubice već naglašavanju tragičnog statusa žrtve. Po Arent, najstrašnije u logorima smrti nije bilo stradanje Jevreja, već pokušaj njihovog poništenja kao ljudskih bića. Arent je najbolje razumela medijsku prirodu morala, koja tek čeka pogled sve masovnijeg čovečanstva - da bi se poštovala ljudska prava, ljudi prvo moraju biti javno priznati kao ljudi! Kako da pacifisti nadvladaju ratoborne, kako da napredni utiču na zaostale, kako da robovi svrgnu gospodare ako su nevidljivi? Oni to ne mogu učiniti bukvalno, takvu bitku će izgubiti zato što je zlo drevnije i fizički jače od njih. Zlo se nalazi u materijalnom prostoru koje ne možemo srušiti i poziva se na lični moral koji ne možemo oboriti. Dobro može pobediti samo pred svedocima, jedino tako će prednosti jačih i zasluge slabijih biti upoređene. Arent možda nije pobedila nasilje, ali posle Hane Arent, nasilje ima konkurenciju.