Dva sata kvalitetnog, Bajaginog Beograda

Datum: 12. jun 2013.

U double-deckeru TOB-a sa otvorenim gornjim delom gde se dešavala prava „zabava pod kabanicama“ usled kiše i vetra, nalazili su se, pored novinara, i Bajagini fanovi raznih generacija, koje je njihov ljubimac sačekao na Topčiderskoj zvezdi, u kraju gde živi, i desetak minuta proveo sa njima slikajući se i deleći autograme.

Vožnja je počela (i završila se) od Skupštine grada, i već po prvim Popovićevim rečima bilo je jasno da nas ne čeka samo priča o toponimima iz Bajaginih pesama, već o mnogim delovima grada koji su bitni za njegovu karijeru, uz brojne detalje vezane za kulturno i istorijsko nasleđe Beograda.  Za početak, Magic Bus iz pesme Fanki taksi koji je ranih sedamdesetih kretao sa istog mesta i vozio do „nesvrstane Indije“. Startna lokacija je bila zgodna i za podsećanje na Bajagićeve veze sa Domom sindikata i Novostima, ali i na studio Enca Lesića Druga maca, gde je ’80, zajedno sa prijateljima, pod imenom Frka snimio pesmu Pustite me druže, objavljenu tek četiri godine kasnije na Pozitivnoj geografiji. Popović je tom prilikom izneo redak podatak da je ona, u prvoj verziji, trebalo da se nađe na Paket aranžmanu, ali je problem bio što album izdaje Jugoton, a Bajaga je, kao član Riblje čorbe, snimao za PGP.

Potez od Tašmajdana pa niz Kneza Miloša obiluje mestima značajnim za Bajagu – Bulevar, nekadašnji Studio 5, Galerija Ozon, Studio B, Slavija... Popović, koji je na početku bendu i nadenuo ime Bajaga i instruktori pozitivne geografije, našao je lako i konekciju sa EDB-om (Muzika na struju, 220 u voltima), sa Železničkom stanicom odakle je Bajaga kretao na većinu koncerata tokom devedsetih kada se sviralo mnogo više po svetu nego u Srbiji, zgradom Vlade (Pada vlada, ali i, mnogo ranije, Dvadeseti vek – „u horu, vladari s’ vladama)...

Razuverio je Peca Popović one koji su bili ubeđeni da je Bulevar Kralja Aleksandra najduža ulica u Beogradu. To je, zapravo, Bulevar oslobođenja, nekadašnji Bulevar JNA gde je Bajaga takođe crpeo inspiraciju. Zvona koja se „ne čuju u daljini“ iz Papalina su sa male crkve kod sadašnjeg Hrama Svetog Save a pogled na autoput kod „Franša“ iz pravca Niša bio je ključna slika za pesmu Grad.

Jasno je bilo da se ide ka stadionima. Bajaga je veliki zvezdaš, a za Marakanu je, u profesionalnom smislu, vezan još od ’85. i koncerta YU rok misija. Ostalo je poznato i mlađima – pesma Zvezda i dvogodišnje članstvo u UO fudbalskog kluba. Zgodno je bilo, pored stadiona Partizana, kluba koji „Bajaga ne mrzi“, Popoviću da napravi digresiju i podseti da je upravo na zdanju u Humskoj Đorđe Marjanović prvi put skinuo sako i mikrofon sa stalka. Tu je i Kuća cveća koja nema, naravno, veze sa Bajagom, ali malo ljudi za da ima sa rokenrolom.
„Joh Lennon i Yoko Ono su 1969. u pismu poslali dva živa hrasta, sa molbom da se zasade, i oni i dalje postoje iza muzeja. To niko ne zna, bez obzira što je on najposećenija turistička atrakcija u Beogradu“, ispričao je, između ostalog, Popović.

Veseli autobus je uskoro dočekao i sam Bajaga, na Topčiderskoj zvezdi. Komšija mu je, inače, njegov stari saradnik i prijatelj Dušan Kovačević u čijoj kući je nekada živela – Isidora Sekulić.

U pauzi između slikanja, potpisivanja (donosile su se čak i kasete!), Bajaga je uspeo da prozbori:
„Ne mogu da se setim kad sam prvi put napisao pesmu gde se pominje neka lokacija u Beogradu, al’ pretpostavljam da je bila ’84. jer tekstovi koje sam napisao za Riblju čorbu nisu bili o Beogradu. Bilo mi je najbitnije da opevam Zemun, Kalemegdan, Dorćol – gde sam živeo, zatim Topčidersko brdo gde sad živim, možda ćemo naći još neka mesta“.

Krenulo se zatim ka Novom Beogradu i Zemunu. Prebrojao je pažljivo Peca Popović i u pravom momentu, na Gazeli, naveo da se u devet Bajaginih pesama pominje Sava ili Dunav. Još malo brojki – Bajaga i instruktori, kako kaže, za godinu dana pređu između 9.000 i 10.000 km.

Na Novom Beogradu – Sava centar (sedam Oskara popularnosti za Bajagu, dva Beogradska pobednika, tri koncerta u nizu 2009. povodom 25 godina postojanja benda), pa Kombank Arena (najveći koncert u istoriji grupe u zatvorenom krajem 2006, 19.000 posetilaca), i onda, kraj kod Fontane, opevan u pesmi Stari put za Novi Sad na aktuelnom albumu Daljina, dim i prašina. Podsetio je Popović da je Bajaga išao u zemunsku OŠ Majke Jugovića koja se tad zvala Goce Delčeva, video se iz autobusa i čuveni soliter (prva Bajagina adresa) na čijem „zadnjem spratu, u mrklom mraku“, voli u baladi Poljubi me, ali i obližnja kuća u kojoj je, 60-ih i početkom 70-ih, živeo pokojni Zoran Miščević.

Put je dalje vodio ka hotelu Jugoslavija, ispred kog je prve, neformalne koncerte imala grupa Glogov kolac u koju je Bajaga došao na poziv Rajka Kojića. Izneo je Popović još jedan podatak nepoznat široj javnosti – oko Mome, kako voli da ga zove, lomila su se koplja još pre Riblje čorbe. „Bitku“ su vodili Slađana Milošević i Boban Petrović, oboje su ga želeli u bendu za Hajdučku česmu ’77, međutim, ostali su kratkih rukava zbog – Bajagine ekskurzije.

Autobus se ka starom delu grada vraćao preko Ušća gde je Bajaga, na krovu, snimio spot za makedonsku verziju Pesme protiv malera što je, interesantno, kasnije pomenuo u drugoj temi, Padaj kišo, keve ti. Skrenulo se, posle Brankovog mosta, ka pristaništu, mesto u muzičkom putopisu našla je i Lepa Janja sa ribarima, utom dođosmo i do koncertne lokacije – Kalemegdan, Donji grad. Iza nas („U Donjem gradu, kod brda za razmišljanje“), Zmaj od noćaja, Ruža vetrova („Zindan kapija otvara vrata svoja..“) – Bajaga se, pogotovo od sredine devedesetih naovamo, često u pesmama vraćao Kalemegdanu i Dorćolu. Vožnja tim krajem – zgodna prilika da se baci pogled i na najstariju zgradu u Beogradu (Dušanova 10) koja izgledom ni izbliza ne odaje takav utisak.

Trg Republike (jedan od retkih njihovih beogradskih koncerata devedesetih), pa Skadarlija („Mešavina vina, dina i karmina“ iz Ima svet kraja dva), Makedonska (PGP RTS), Terazije (Golubica koju je pevao kod česme na protestima) – svaki metar centra grada Popović je, na neki način, povezao sa Bajagom i svojom interesantnom, nimalo opterećujućom pričom, susrećući se, između ostalog, i sa pitanjima tipa „Vi ste onaj čovek što nam je govorio u autobusu ?“, još više oplemenio Beograd iz Bajaginog ugla.