Ja želim jako… snažno

Moćno, a?

Jula ove godine, u samo dva dana, i to zaredom, moj apetit potrošača domaćih kulturnih dobara, nenaviknut na gurmansku trpezu, bio je prinuđen da se izbori s dva de­likatesa. Uoči samog odlaska u Pulu, dobio sam kasetu s prvim albumom Šarla Akrobate, a odmah po dolasku pogledao film Ritam zločina režisera Zorana Tadića. Pošto sam obe stvari dosad svario, mogu svečano da izjavim da moji kriterijumi u oba oblika stvaralaštva više nisu isti. Takođe, na liste naj­boljih (da, da, neki od nas ovde stalno ih prave u dokonim časovima) ne izgledaju kao ranije. Međutim, pošto su superlativi i geniji jedine stvari kojih u domaćem filmu i rocku ima više nego što je potrebno, bilo bi dobro da sada nešto konkretno i razložno kažem.

No, pre svega, otkud film u prikazu jednog rock albuma? Iz vrlo jednostavnog razloga jer smatram da je Ritam zločina u Puli doživeo sličnu sudbinu kao i Šarlo Akrobata u odnosu na najrazvikanije eksponente novije produkcije u svojoj oblasti. Zbog pročišćenosti izraza nije privukao dovoljno pažnje u gomili pretencioznih, “umetničkih”, intelektualnih (?) konstrukcija. Baš kao što u domaćoj sedmoj umetnosti više publiciteta i galame povla­če za sobom takozvane “freske”, “spomenici”, “kaleidoskopi” itd. nego naprosto filmovi, tako i jugo-rock u poslednje vreme, izgleda, poboljeva od prevelike pameti i pokazuje klasične simptome kao što su nekakve “arty” manipu­lacije, revival pokušaji, sinteza s pozorištem i šta još sve ne. Medijska inteligencija (ko su onda medijski radnici i seljaci?) manjih sredina u potrazi za velikim stvarima često ne primećuje ono što joj paradira ispred nosa. U stvari, ne baš da ne primećuje, nego jednostavno ne zna šta da kaže kada se suoči sa stvarima to­liko čistim da ih je nemoguće prepričati oslanjajući se na fond znanja pokupljen iz sred­njoškolske nastave književnosti i umetnosti. A najbolji rock ’n’ roll je baš takav.

Dok slušam prvi album i prisećam se nastu­pa Šarla Akrobate, jasne su mi muke na kojima su se pekli recenzenti i ocenjivači trendova do­maćeg rocka kada su se zaustavljali na ovom beogradskom triju. Mora da je bilo teško išta smisleno reći o grupi koja iza sebe nema nikakav zezatorski (intelektualni?) koncept, angažovane tekstove u tradicionalnom smislu, par godina studija na nekoj od umetničkih akademija, ne piše boemsku poeziju... nego jednostavno praši žestoki, izvrsno odsvirani savremeni rock ’n’ roll.

Upravo je žestina, kanalisana kroz komplek­snu međuigru instrumentalnog trija, osnovni ključ za razumevanje muzike koju nam nudi Šarlo. Na koncertima Koja, Milan i Vd sviraju kao da neće dočekati sutrašnji dan. Od prvog do poslednjeg trenutka izloženi ste baražu zvučnih naboja koji se nemilosrdno smenjuju. Međutim, to nije koreografisana agresivnost heavy-metala, pomognuta kozmetikom moć­nog ozvučenja. Kada Šarla Akrobatu gledate na sceni, postaje vam jasno da “Ja želim jako, ja želim snažno” nije samo zgodan refren iz jedne njihove pesme, već da je to jedini način koji za njih ima smisla. Takva svirka nije posledica svesne odluke, već nečeg mnogo primarnijeg i iskonskijeg – temperamenta. Za vreme koncerta na zagrebačkom Bijenalu, maja ove godine, u publici sam sreo bubnjara grupe Classix Noveaux. Pokazao mi je na pozornicu gde je Šarlo svirao, i bez da sam ga išta pitao, stisnuo je pesnicu i rekao: “Moćno, a?”. Toliko, ukoliko vas interesuje svedočenje jednog sasvim neutralnog posmatrača.

Veliko je pitanje bilo kako će se sve to pre­slikati na vinil. Iskustva sa Paket aranžmana nisu bila baš ohrabrujuća bar kada je reč o di­namici i žestini. Međutim, ovoga puta člano­vi benda su, uz pomoć nekoliko prijatelja, sami uzeli sudbinu u ruke i rezultati su mnogo bolji. Čak se stiče utisak da bi prisustvo konvencio­nalnog domaćeg producenta samo otupilo oštricu impulsivnosti jednog vrlo novog shvatanja rocka na ovim geografskim širinama.

Ta novost se, pre svega, ogleda u reorgani­zaciji zadataka u okviru jedne tako konvencionalne postave kao što je rock trio. Iz svakog sekunda muzike probija želja da se pobegne od klišea, naročito HM uticaja, koji preovlađuju većinom jugoslovenske rock produkcije. Ne samo da se klone otrcane strukture riff-pevanje-solo-pa opet sve ispočetka, već na­stoje da i zvučne boje jednog vrlo ograničenog instrumentarija postave u sasvim nove odno­se. Zato su tako često i imali problema sa oz­vučenjem na ovim našim masovnim svirkama gde se bez tonske probe smenjuje gomila gru­pa. Takođe, ovaj eksperimentalni pristup zahtevao je od slušalaca tolerantnost i upućenost (naslušanost) u savremenije tendencije rock ’n’ rolla, tako da je mnoga konzervativnija dušica izlazila s njihovih nastupa iziritirana. Naravno, ako vam je Azra standard novog ta­lasa, nije ni čudo da će vas atak Šarla Akrobate ostaviti zbunjenim.

Osnovni princip svirke akrobatske ekipe je kolektivna svirka u punom značenju te reči. Oni kao da svaki pojedinačni elemenat ogole do najprimarnijih elemenata i zatim ih slažu u novim odnosima, vodeći računa da u svakom trenutku sva tri instrumenta ravnopravno učestvuju u kreiranju zvučne slike. Klasičnim solističkim egzibicijama nema mesta, već instrumenti po­put talasa iskaču iz miksa, smenjuju se i u svakom trenutku održavaju nape­tost. Reggae uticaji koji im se često pripisuju tako nalaze odraza više kao prihvatanje slične muzičke filozofije, a ne kao citati. Sve se to na­ročito primećuje u kompozicijama Problem i Bes, gde su primenjeni producentski zahva­ti poznati kao dub. Dub je pre svega produ­centska tehnika, potekla iz reggae muzike, i u najkraćim crtama rečeno, predstavlja naglašavanje pojedinih elemenata, izdvajanje iz celine i poigravanje sa njima uz (obično) jako akcentovanje eha. Međutim, Šarlo Akrobata nije uz­eo klasičnu reggae osnovu već je tehniku pri­lagodio svom izrazu. To, uz sve ostalo, čini ovu ploču najradikalnijim poduhvatom koji se tre­nutno može naći na našem domaćem rock tržištu i jedinim pravim pomakom koji se desio u našem novom talasu od pionirskih albuma Prljavog Kazališta i Pankrta.

Tekstovi na ovoj ploči (konačno!) nisu opterećeni kvazipoetskim mudrovanjima, nego predstavljaju ređanje slika, koje u kontekstu s muzikom odslikavaju precizne stavove. Kao što u muzici beže od klišea, tako i tekstovi predstavljaju sklanjanje od bilo kakvog oblika isforsirane romantičnosti. Mada ga nećete naći na ovoj ploči, uzmite za primer tekst pesme Niko kao ja kao vrlo ilustrativan primer postupka kojim se minimumom brblja­nja postiže najveći mogući efekat.

I na kraju, da podsetim još jednom, sve ovo nije posledica intelektualističkog mudrovanja, već je isporučeno s takvim paketom žestine kakvu može da ima samo najbolji rock ’n’ roll.

Neću reći da je ovo najbolja ploča godine pošto je ta ocena naglo devalvirala u poslednje vreme i upotrebljava se već od prvog ja­nuara, ali nadam se da znate šta mislim. Uos­talom, malo je uzeti samo ovogodišnju konku­renciju u obzir.

Ja volim jako, ja volim snažno.

Branko Vukojević, 28. avgust 1981.