We Have You Surrounded

Detroitski rok je odavno prestao da bude samo pojam muzičke geografije, već je, sa očuvanom verom u moć električne gitare, postao pouzdan lakmus-papir koji bilo gde na planeti odvaja žito od kukolja. Drugim rečima, bez obzira na pitanje ukusa, kao i tržišne prođe, fanovi švedskih Hellacoptersa, čiji je zvuk duboko prožet City Slang prangijanjem (klasik Sonics Rendezvous Banda iz 2000, a ne izdavačka kuća), uvek će imati jače argumente za dokazivanje autentičnosti svojih ljubimaca naspram fanova zemljaka The Hives.

The Dirtbombs se petim albumom We have You Surrounded još jednom ustoličavaju kao predvodnici gitarske armije motornog grada, uprkos gotovo bizarnim pokušajima establišmenta da ih primi pod svoje skute (engleski magazin Spin ih je pre dve godine uvrstio na listu deset najboljih live bendova, a gledani američki TV kanal MSBCN je prethodni album Ultraglide in Black proglasio jednim od najboljih u poslednjih 20 godina…), ali i u suštini konzervativnom insistiranju čistunaca na pripadnosti Micka Collinsa i ekipe garažnoj odbrani od kozmetičkog roka današnjice.

We Have You Surrounded formalno jeste još jedna ploča Dirtbombsa s prepoznatljivom jeftinom produkcijom, fuziranim gitarama i primitivnom i ubojitom ritam-sekcijom, ali isto tako je ploča na kojoj se Collins i družina, kao i na prethodnim izdanjima i moru singlova, ne ustručavaju da povuku poteze koji iznenađuju.

Nakon gromovitog otvaranja numerom It's Not Fun Until They See You Cry, koja već i samim naslovom ukazuje na očuvan zdrav duh benda, sledi Ever Loving Man, komad koji je uzbudljiv onoliko koliko sav rokenrol može biti uzbudljiv ove, “post-sve” 2008. godine. Uraganski rif, napeta strofa koju pred refren prateći vokali podižu do nivoa potpune panike koja se potom pretvara u strahovit sudar Motown i hard/pank rok estetike, jeste pesma kojoj će se malo šta iz ovogodišnje ponude približiti.

Nakon predaha sa Indivisible sledi još jedna u nizu neočekivanih obrada, opskurna Sherlock Holmes engleskog art rok sastava Sparks (odnedavno kolega u matičnoj kući) i prvi mp.3 singl sa albuma. Ovde je zanimljivo napomenuti da Dirtbombs ne samo da istrajavaju na albumima kao zbirci singlova, već i neprestano objavljuju sedmoinčne vinile, i to ne samo kao omaž prvom i najboljem nosaču trominutne r'n'r energije, nego i dokazujući da se singlovi još uvek isplate.

Sledeće pesme sa distorziranim rafalima i izuzetnim Collinsovim glasom, koji bez rezerve reflektuje i očekivane (Hendrix) i neočekivane uticaje (Elvis Costello, Phil Lynnot), predstavljaju dobitnu kombinaciju ove sezone, sve do najangažovanijeg dela albuma, naslovne pesme koja vrlo brzo prelazi u nojz simfoniju Race To The Bottom. Reč je o više od osam minuta dugom sondiranju današnje situacije, s gitarama i pedalama kao radarima koji hvataju uznemirujuće signale sveta koji na ratove, fundamentalizam i nasilje reaguje odlaskom u šoping i površnom dokolicom.

Mada je ovako apstraktne kompozicije nezahvalno tumačiti, verovatno da je detroitski kvintet imao to u (pod)svesti, kao što su i Stooges u LA Blues preneli sentiment bolnog kraja 60-ih ili Husker Du prazninu Amerike 80-ih u Reoccurring Dreams. Pesma koja zatvara album, La fin du monde, otpevana na francuskom, uostalom, može se razumeti istovremeno i kao vesela konstatacija paralize čovečanstva na pragu 21. veka, ali i upozorenje, znatno ozbiljnije od REM-ove pesme It's the End of The World as We Know It, kojim su momci iz Džordžije objavili da se stvara novi, monopolarni svet.

I dalje slušajući samo svoj glas, Dirtbombs su nas još jednom opkolili oružjem u vidu stoprocentnog rokenrola, tako da se predaja podrazumeva, i to sa zadovoljstvom.

Audio:

• Ever Lovin' Man

Video:

• the dirtbombs live montreal