Arm’s Way

Islands su nastali na pepelu montrealskog sastava Unicorns, simpatične lo-fi skupine čija je snaga ležala u sirovim gitarskim pop pesmama začinjenim uvrnutim zvukom klavijatura i blesavim lupovima.

Po raspadu benda, Nick Thorburn, koji je bio polovina njegove kreativne snage, oformio je 2005. godine Islands. Senzibilitet The Unicorns je ostao, ali je forma bitno promenjena.

Islands su startovali sa Return To The Sea (’06), drsko ambicioznim debi albumom na kojem su uspešno spojili klasičan indi-pop zvuk sa retro pozajmicama, ali i pokojim folk, kalipso i denshol detaljem. Uz to, posebnu težinu ovom albumu davala je pomoć članova bendova The Arcade Fire i Wolf Parade, kojima su Islands prilično bliski.

Swans s tog albuma zvučala je kao jedna od boljih pesama pomenutih The Arcade Fire, dok su efektna poskočica Rough Gem i kemp orijentisana Where There's A Will, There's a Whalebone nedvosmisleno ukazivale da je reč o bendu koji poseduje talenat da na prijatan način spoji ozbiljnost, vedrinu duha i toliko cenjenu nepredvidljivost u okviru pop pesme.

Nažalost, na drugom izdanju pod nazivom Arm’s Way Islands kao da su pribegli razmišljanju: „Komplikovane pesme nam idu od ruke. A da probamo da pravimo još komplikovanije?“.

Naslovna tema kojom album počinje ne nagoveštava takav put. Reč je o punokrvnom pop hitu britkih i pamtljivih gitarskih deonica s pomalo detinjastom horor tematikom, koji će najverovatnije postati jedan od favorita na zabavama na kojima dominira alternativni zvuk.

Pieces Of You nastavlja utabanim putem dobre zabave, dok J'aime Vous Voire Quitter predstavlja diptih kalipso melodija i refrena koji podsećaju na eru brit-popa (tvrdnja koju će mnogi ljubitelji modernog kanadskog alt-pop zvuka s indignacijom odbiti).

Da Islands nisu imuni na ono što bi američki MTV nazvao alternativnim zvukom – dakle poluozbiljne, a polutreš pesmice s pristojnim izgledom da postanu hit za đuskanje – dokazuje Creeper. Ali, u tome je čar: Islands imaju zavidan komercijalni potencijal, s jedne strane su skloni pitkim melodijama, brzopoteznim gitarskim rifovima podvučenim toplim gudačima i pamtljivim refrenima, a s druge su uvek spremni da eksperimentišu, što ih izdvaja od ostatka scene.

Islands se nikad do kraja ne prepuštaju instant-zvuku. Amorfna We Swim svakako ide u prilog toj tvrdnji. Uvodom koji podseća na početak zloglasne Stairway To Heaven, čestim promenama tempa, gitarskim trilerima i vriskavim vokalom Islands su podsetili na postojanje avetinje zvane prog-rok.

Upravo tu dolazimo do srži problema. Islands prečesto insistiraju na stilskim zaokretima u okviru pesme, što katkad deluje usiljeno, a vrhunac uzbuđenja tokom slušanja izostaje. Uz to, pevanje Nicka Thorburna, sklonog da podvriskuje kao Jarvis Cocker, na momente zvuči preafektirano i iritantno.

The Arm

No, ovaj šestočlani kanadski kombo uspeva da poboljša opšti utisak na samom kraju izdanja i da poentira. Završna 11-minutna Vertigo (If It's A Crime) predstavlja mutni, teskobni ep koji počinje ležernim raspoloženjem i treperavim zvukom gitare, da bi se preko klavirskog pasaža survao u nervozne psihodelične muzičke predele.

Kada se u obzir uzme činjenica da ovo nije jedina duga pesma na albumu (koji traje čitavih 68 minuta), stiče se utisak da bi Arm’s Way mnogo bolje zvučao sa dve-tri pesme manje. Sve u svemu, od nečega što je imalo potencijala da bude gitarski album godine, Arm’s Way ostaje samo dobra ali mestimično naporna ploča koja je platila danak pretencioznosti.

Povezano: 

• Return to the Sea - recenzija albuma (2006)
• Ostrvo u kanalu Saint Martin - Islands u Parizu (2008)

Audio:

• Creeper