Santogold

Početkom dvehiljaditih izgledalo je da su u pop muzici pobedu odnele raspojasane devojačke poskočice u r&b ili mid-tempo house fazonu. Teško da je nešto odudaralo, pa je i pojava Pink delovala kao mini-revolucija. I jeste bila, jer se njome otvorilo novo poglavlje u američkom pop mainstreamu, kroz koje je provirilo sećanje na osamdesete, deceniju besomučnog eskapizma u kojoj se 20. vek završio.

Osamdesete su od početka bile godine kad je besramni cinizam odneo pobedu čije plodove još uživamo. Nikog više nije zanimao sadržaj, a pakovanje koje nam je prodavano kao zamena za njega postajalo je sve blještavije, svetlucavije i zavodljivije. U stvari, na mestu sadržaja ostala je samo uspomena da je tu nekad bilo nešto više – čežnja za smislom. O čemu drugom mislite da su – ne pevali nego urlali – oni silni underground i indie bendovi, i zašto je Nirvana, napokon, morala da se desi baš onako kako se desila?

No, i ta decenija je odavno za nama, a u retro-konceptu koji nas je sad zahvatio takvih dilema više nema, jer smisla više nema ni u sećanju, pa je čežnjiva zabava dok ne procuri krv iz nosa jedino što je preostalo. Retro je, naime, drugo ime za odsustvo sadašnjice.

Nekom srećom, jedna druga muzika koja je vredna tog imena, nastala u tom periodu, dokačila je neke veoma različite mlade žene – jeste, iza Peaches, M.I.A.-e i Santogold ide još talas MC žena koje, u suštini, dovode u pitanje dosadašnje stilske i žanrovske podele:

buđ se već uhvatila po obodima pop muzike dok se u njoj nije pojavilo nešto bar približno razmrdavajuće. Jeste, pomenute postoje od ranije, a sad i Ladyhawke i Lady Gaga i koješta drugo sija u pop podzemlju što reflektuje ka vrhu, a sve ih obuhvata nečuvena drskost da se pop meša svojim rukama, dok se od raznih zapaljivih uzora ne umesi nešto čega do sada nije bilo. Jeste, u toku je ženska mini-pop-revolucija.

Prve naznake nečeg drugačijeg kriju se u stvari u onom neobjašnjivo dobrom singlu Res – Golden Boys iz 2001 – sećam se da sam te godine svuda tražio neki podatak više o čemu je tu reč, odakle je došla oštrica usmerena na sve sranje koje je padalo odozgo, taj koncept svetlucave vlasti koji se spustio na svet, kao poklopac koji ga guši, podjednako od političara i pop zvezda. Golden Boys su i danas moćna mala pesma, verovatno jedna od lepših o odrastanju u javnosti, i jedna od najboljih koje u univerzalnu poruku sublimiraju žensko iskustvo sa rascepom između javne slike i privatne stvarnosti.

No, ono što nismo znali tad, danas dobro znamo – bez obzira na pevačke sposobnosti, prvi album Res bio je kreativni projekat jedne višestruko angažovane osobe po imenu Santi White, oko čijeg debija Santogold je klupski underground upravo uzavreo. Santi je navodno napisala Golden Boys o Mos Defu, no to ne možemo proveriti, ali pouzdano znamo da je prethodno radila ni manje ni više nego kao A&R u velikoj izdavačkoj kući Epic, te se svakako nagledala procepa između nadanja i istinske slave, talenta i onog što se prodaje, nemaštine i luckastog bogatstva. Verovatno nije bila sigurna u svoj glas i izgled, ali njena ličnost je u stvari i te kako govorila kroz Res kao projekat.

Od tada je Santi snimila čak dva albuma kao deo punk postave Stiffed, koje je producirao basista Bad Brainsa Darryl Jenifer, pojavljivala se kao upečatljiv gostujući vokal u raznim numerama, posebno se ističući u internet off-hitu My Drive Thru, rečitoj demonstraciji statusa Santogold kao nove ikone globalnog gradskog coola, čim joj Converse daje priliku da radi za njih, ravnopravno pokraj Pharella Williamsa i Casablancasa Jr. (u promo-spotu je posebno zabavno videti je u mundiru sličnog kroja kakvog je nekad Koja nosio). Dobar primer je i Guns of Brooklyn u Diplo produkciji (na nedavno objavljenom remiks albumu Top Ranking) – direktno konfrontiranje sa punk uzorima, ali i tu je ličnost Santogold jača od verzije pesme.

Svašta je, dakle, učinjeno da bi se konačno dobila prilika da se predstave sopstvene nakupljene pesme na ovom debiju čija eksplozivna životnost zasenjuje sve moguće primedbe. Tako je Say Aha još jedan Santin neobjašnjivo dobar singl, mada bi ovaj uragan od pesme u delu refrena mogao da konkuriše i za najbolji euro disco (u Morandi remixu) – on ne gubi eleganciju, a zapaljivi ton i melodija koja okreće mozak u lobanji čine ga najboljim singlom ove godine. Energične gitare i ti smešni breakovi i citati čine da se malo nekog plamena razgori na stari new wave način, koji nije poštovao nikakve suvišne svetinje, a pogotovo ne pravolinijski ritam i njegovu bezdušnu logiku.

Tako su You’ll Find a Way i I’m a Lady zvukom totalan vitalan new wave pop; da ne slušaš pažljivo i čuješ novu produkciju, našao bi se u 1980, između Bow Wow Wow, Altered Images i Rip Rig and Panic, dok je Lights Out slađušna posveta pesmarici Pixies ili Throwing Muses. S druge strane, The Creator je pokazatelj da se može i dalje od onog što M.I.A. radi u smeru ragga rapovanja, a Shuv It je moderan električni reggae u kome tragovi prošlih vremena, kao i u drugim pesmama Santogold, služe samo kao udaljena kulisa za savremenu dramu.

L.E.S. Artistes je verovatno drugi najvažniji iskaz ove neobične ploče koja se očito dugo pravila, tako da ponekad zvuči kao kompilacija. Ova pesma nam daje portret osobe koja odlazi od kuće, i spuštajući glavu da je ne bi primetili razni sumnjivi likovi, prelazi put od introverta do inovatora. Nema razloga da sumnjamo u autobiografsku notu koja se očigledno provlači svime što Santogold radi.

Lights Out

Santogold je sva do-it-yourself, pa su skoro svi pravoverno alternativni žanrovi tu, te postaje jasno da je izbor stila kao spoljne oznake nevažan, odnosno stil je ono što donosiš sa sobom i što drži sve na okupu. Sa njom ulazimo u muziku u kojoj žanrovska pravila više ne važe, a rasne i polne oznake su igračke za pametne.

Snažna figura Santogold najavljuje nove mogućnosti koje obasjavaju pop kulturu iznutra, doba underground matrijarhata koji sam piše svoje zakone. Refren "I got to be unstoppable" danas zvuči kao sudbina, a ne wishful thinking.