U svetlu novoizabranog, po prvi put u istoriji crnog američkog predsednika, čije se ime na volšeban (voodoo) način preklapa sa sadašnjim prezimenom autora Narod bluza – crnačka muzika u beloj Americi, čini se da je stvar zaokružena (naravno, David Icke uopšte ne misli tako) i da je LeRoi Jones/Amiri Baraka jedan od zaslužnih za današnju američku realnost. ("...Pričali su mi: poezija nema veze sa politikom... ali, SVE ima veze sa politikom!")
Kultna knjiga LeRoi Jonesa Blues People – Negro Music in White America (na nekim reizdanjima sa podnaslovom "Negro experience in white America and music that developed from it") koja je, osim toga što slovi kao „jedna od najreferentnijih studija o nastanku i razvoju muzike američkih crnaca“, možda i najbitnije štivo napisano o istoriji crnačkog postojanja na američkom tlu posmatranog kroz prizmu bluza i džeza, svojom pojavom na haotičnom srpskom tržištu predstavlja više nego prijatno iznenađenje, na koje treba skrenuti pažnju.
Takođe, ovo je prilika i za osvrt na fascinantnu ličnost autora knjige LeRoi Jonesa (Leroa Džouns, rođen 1934; od 1967, posle ubistva Malcolm X-a, deluje pod imenom Amiri Baraka; 1974 napušta crni nacionalizam i postaje marksista), američkog dramskog pisca i pesnika, militantnog art buntovnika, pripadnika "drugog talasa" beat pesnika, revolucionara i političkog aktiviste, kasnije predavača i profesora na raznim univerzitetima, koji je „svojim dramama, novelama, pesmama i esejima tokom prošlog stoleća odlučujuće uticao na američke crnce da se udalje od problema asimilacije i integracije u belo američko društvo i okrenu sebi samima i sopstvenom iskustvu sveta“.
U svom jedinstvenom fanki spoju pobunjeničke crne poezije i mahom avangardnog džeza, Amiri je često džemovao sa raznim grupama (Sun Ra, Albert Ayler, Pharoah Saunders), učestvovao na mnogim albumima, između ostalih sa New York Art Quartetom (Black Dada Nihilismus, 1964), Sonny Murrayem (Black Art, 1965), ali i sa The Roots (Something In The Way Of Things (In Town), 2002) ili Coldcut (Boogieman, 2006), bio direktna inspiracija za radikalne crne poruke preteča rapa kao što su The Last Poets ili kasnije Public Enemy, a objavljivao je i albume sa muzikom, recitacijama ili pozorišnim komadima pod svojim imenom (It’s A Nation Time, 1972; Real Song, 1993...).
Narod bluza – crnačka muzika u beloj Americi (srpsko izdanje Utopija, 2008, u odličnom prevodu Mimice Petrović Radovanović i Aleksandra Radovanovića) je tako esej, lektira o crnoj muzici, čija je svaka rečenica, pretpostavka ili tvrdnja dragocena ("teoretski poduhvat", kako je sam autor napisao u uvodu), knjiga koja pršti od preciznih istorijskih, sociološko-antropoloških, muzičkih i kulturoloških podataka, prateći razvojni put muzike Afro-Amerikanaca kroz njihov, uvek degradirajući položaj u američkom društvu. Stoga je skoro nemoguće ukratko prepričati sadržaj ove knjige-udžbenika i upotreba citata se čini kao najbolji način kojim se može animirati čitalac ovog teksta.
Počevši od prvog uvoza crnog roblja (1619) u Ameriku, pretežno iz Zapadne Afrike, LeRoi odmah oštro pobija klasično belačko umanjivanje krivice o držanju robova, iskazano tvrdnjom da su robovi postojali i kod zapadnoafričkih plemena: "...Afrikanac koga su porobili Afrikanci, ili pak beli zapadnjak koji je bio, ili je još uvek, porobljen od strane drugog belog zapadnjaka i dalje može funkcionisati kao ljudsko biće...
Afrikancu koji je bio dovoljno nesrećan da se nađe na kliperu za Novi Svet nije bila čak priznavana ni pripadnost ljudskoj vrsti... čak i u 20. veku postojale su knjige koje ‘dokazuju’ blisku vezu crnaca i nižih vrsta životinja i bile su izuzetno popularne na jugu Amerike. "
Razmatrajući "transmutacije (crnog čoveka) od Afrikanaca do Amerikanaca", LeRoi piše da je rad ono što je određivalo oblik i temu pesama robova, a uslove za nastanak bluza vezuje za početke pevanja takvih radnih pesama po plantažama na engleskom jeziku, „jeziku gospodara“, kao i primanja hrišćanstva kod robova, odakle nastaju spirituali („crnačka duhovna muzika“)... ("Crnačka crkva je bilo jedino mesto gde je crnac mogao da oslobodi emocije koje je ropstvo, razumljivo, htelo da mu uskrati. Crnac je bukvalno išao u crkvu da bi bio slobodan i da se pripremi za slobodu u obećanoj zemlji.")
Naravno, stvari nisu bile jednostavne, postojali su privilegovani ("kućni crnci", sveštenici itd.), nasuprot onim "posrnulim", tako da su crkve koje su oni kontrolisali stvarale još veće međusobne razlike nego druge crnačke, pa čak i belačke crkve, koje su u stvari, kako LeRoi tvrdi, crnačke crkve imitirale. Stoga su sve one pesme koje nisu imale veze sa religijom zabranjivane i mahom nazivane đavoljom muzikom.
Prestanak ropstva (1865) je, osim promene celokupnog američkog društva, doneo crnim ljudima "mnogo ispunjeniji život „izvan“ crkve... bilo je sve više posrnulih i sve više đavolje muzike se čulo".
Takođe, paradoksalno, prestankom ropstva počinju i sledeći problemi miliona crnaca zatečenih novim trenutkom ("...u diskusiji o ‘mestu’ crnca u američkom društvu često se zaboravlja da ga je on imao samo kao rob..."), nastaju njihove migracije u potrazi za poslom, rešavanjem egzistencije, na isti način kao i belci, ali u belačkoj rasističkoj sredini!
Ukidanje ropstva je takođe donelo "...crnčev prvi doživljaj vremena kad je mogao biti sam. Dokolica koja se mogla izvući čak iz najusamljenije napoličarske straćare u Misisipiju bila je novost i poslužila kao važan katalizator za sledeći oblik koji je bluz preuzeo." Osim dokolice, novost je bila i "lična sloboda koja je vodila ili upropaštavala čovekov život u zavisnosti od toga kako je ovom odgovaralo".
Tako su se pojavile, između ostalog i "slobodne skitnice", seleći se od "farme do farme, od grada do grada", stičući nove poglede na Ameriku i svet oko sebe, ubacujući svoja iskustva u pesme koje su pevali. ("Ograničene društvene i emotivne alternative radne pesme nisu više mogle da zadrže narastajuće iskustvo o ovoj zemlji na koje je crnac počeo da reaguje.")
"Uzvikivanja (shouts), kao i afričko poziv-i-odgovor (call and response) pevanje, diktirali su oblik koji je bluz preuzeo. Bluz je direktno proizašao iz uzvika i, naravno, iz spirituala."
Karakterističnu bluz formu ponavljanja dva stiha, u iščekivanju trećeg, LeRoi tumači kao nastalu iz razloga što se "ili pevaču mnogo svideo, ili zato što ovaj nije umeo da smisli drugi stih. Ponavljana fraza se koristi i u instrumentalnom džezu kao rif". Takođe, kako su crnci sve bolje ovladavali engleskim jezikom, tako se i tekstualna tematika obogaćivala...
"Radne pesme i uzvici bili su, naravno, skoro uvek a capella... a široka upotreba instrumenata takođe je bilo nešto što se desilo posle ukidanja ropstva... Crnci su gitaru počeli da sviraju znatno posle Građanskog rata (1861–1865). Instrument kao što je usna harmonika dobio je na popularnosti kod velikog broja crnaca prosto zato što nije zauzimao mnogo mesta i što je bio lak za nošenje."
"Bluz gitara nije bila poput klasične ili ‘legitimne’ gitare: žice su morale da proizvode vokalne zvukove, da imitiraju ljudski glas i njegove tajanstvene kakofonije... Čak i mnogo kasnije, u džez tradiciji, nisu samo instrumenti korišćeni da zvuče kao ljudski glas, već je i veliki deo pretežno instrumentalnih pesama i dalje bio delimično pevan. Prvi veliki solista džeza Louie Armstrong bio je odličan bluz pevač, kao i veliki džez pijanista Jelly Roll Morton."
Bluz je i dalje prvenstveno bio pevačka muzika, kad je počela da raste upotreba "evropskih limenih i duvačkih instrumenata", potiskujući pesmu, nauštrb instrumentalnog izvođenja, "bluz je počeo da se menja i era džeza bila je na pomolu". Džez muzika nije mogla da postoji bez bluza i njegovih raznih prethodnika, ali ne bi trebalo da se smatra "naslednikom bluza, već veoma originalnom muzikom koja je proistekla iz njega".
Pominjući tako Kongo skver u Nju Orleansu - na koji su u vreme ropstva gospodari dovodili svoje robove, a ovi pak igrali i pevali - LeRoi pominje i kreole, mulate koji su prihvatali dosta od francuske kulture i, poput "kućnih crnaca" na plantažama, "okrenuli leđa tamnijoj kulturi svoje polubraće". Kreoli (koji su, inače, sami inicirali to ime, ne bi li se razlikovali što više od ostalih crnaca "iako je to ime označavalo bilo kog belog doseljenika francuske ili španske krvi") imali su više pristupa evropskoj muzici i instrumentima od ostalih crnaca i osnivali marševske grupe po uzoru na Napelonove marševske grupe belih kreola. Ove grupe su, npr, često bile angažovane na zabavama tajnih društava i bratstava u crnačkim zajednicama posle prestanka ropstva.
Posle donošenja "zakonodavnog akta koji podstiče segregaciju" (1894), crni kreoli su polako počeli da gube svoju premoć nad ostalom polubraćom, jer "više im nije bilo dozvoljeno da sviraju u centru grada, u domovima bogatih belaca i na vojnim paradama".
Kad se to desilo, neki od njih su počeli da putuju do predgrađa da bi se pridružili svojoj tamnijoj polubraći, koji su inače paralelno sa crnim kreolskim grupama svirali u sličnim formacijama, ali prilično sirovijeg zvuka. Bez obrazovanja, koje su kreoli imali, "crnci iz predgrađa koji su obično učili instrumente po sluhu razvili su sopstvenu instrumentalnu tehniku i muziku, muziku koja se dosta oslanjala na neevropsku vokalnu tradiciju bluza. ‘Klasična’ boja trube, boja koju su kreoli imitirali, nije došla u džez. Čistotu tona koju je evropski trubač želeo, crni trubač je odbacio zbog humanije izraženog zvuka glasa. Grub, sirov zvuk, koji je crni čovek izvukao iz tih evropskih instrumenata, gajio je on u ovoj zemlji već dvesta godina."
U nastavku, LeRoi piše o minstrelima, putujućim predstavama, karnevalima, vodviljima koji donose promenu – od pevanja bluza počelo se zarađivati i živeti.
"Klasični bluz je poprimio određen stepen profesionalizma... on je postao muzika koja se mogla koristiti da bi se ostali „formalno“ zabavili."
Mada su crnci opet bili predmet podsmeha po belim minstrelima, crni minstreli su obezbeđivali posao mnogim bluz pevačima i grupama, plesačima, komedijašima. "Crnačka muzika se prvi put čula u velikoj meri širom zemlje i počela da vrši ogroman uticaj na glavni tok američkog zabavljačkog sveta; veliki broj predstava imao je velike turneje po Engleskoj i Kontinentu, predstavljajući celom svetu starije oblike bluza, kao i klasični bluz i rani džez."
(nastaviće se)
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
djape (gost)
| 10.03.2009. 13.21.39
vredna knjiga i odlično je što upravo Koja piše prikaz! pouzdano tvrdim da će u narednih par godina domaća književna ponuda biti obogaćena naslovima koji prate kasnije razvoje afroameričke muzike - konkretno funk ("фонк" što bi rekao Koja :)) i rap, odnosno James Brownovu revoluciju iznošenja sirovog groovea kao žile kucavice afroameričkog muzičkog nasleđa i kasniji razvoj ideje Oca Jamesa sažimanjem groovea u pregnantnim formama rap dja/producenata i dja/producenata kasnije plesne muzike (crnačke detroitske tehno ekipe, čikaške house, britanske jungle/dnb...)
-
phonk inspektah (gost)
| 10.03.2009. 16.52.03
pratimo ubedljivo sve razvoje afroamericke muzike do kraja
-
najgorost (gost)
| 11.03.2009. 09.14.01
Dokle vise ta crnacka muzika... od prvih jazz izvođaca do danasnjih r'n'b ljaga ona unistava svojim samozadovoljavajucim improvizacijama i narci groovom unistava sve vrijedno u pop muzici: melodiju i harmoniju. zasto nema crnaca u pop i gitarskoj muzici - jer ne mogu da se odvoje od svoje filozofije i disciplinuju u formi. To ne stvara hitove, songove koje se pamte vec samo gomilu i gomilu ploca i kazeta (pogledajte koliko svaki dzez muzicar ima albuma). Upravo je to i dovelo do toga da se danas suocavamo sa tolikom kolicinom ali bez sadrzaja. The Beatles i The Stones jesu kopirali Berrya ali tek kad su se oslobodi ovog uticaja dali su songove koje i danas volimo...!
Dokle više da slušamo kako je rock nastao iz crnčkih korjena kad je muzika koju danas slušamo daleko više uzela i od kantija (Dylan) i od vocal music i šansona (Beatles) i od klasike (modernstička klasična muzika u psihodeliji i kraut rocku). Pošto živimo u istoj civilizaciji uticaji su neminovni, ali su oni oduvjek više išli ka bijeloj muzici iz crne (blues, rege u rocku) nego iz bjele ka crnoj, no ne toliko koliko se misli.
-
@najgorost (gost)
| 11.03.2009. 10.50.09
ha, ha, ha - buuuuuuu!
-
Sergio (gost)
| 11.03.2009. 11.18.20
@najgornost
Crnačka muzika nisu sadašnje r'n'b ljige. Ljige k'o ljige, imaš i ih i crnih i belih, a verovatno i u drugim bojama.
Toliki broj albuma džez izvođača prosto otud što je džez umetnost izvođenja, ili interpretacije, što pop muzika uglavnom nije.
Reci mi da li te brine i da li si ikada pomislio zašto ima milion albuma Betovenove devete simfonije?
Poziv na disciplinovanje forme je najmanje što ću reći smešan i na radost nas konzumenata muzike nikada neće biti ispoštovan.
Na kraju, naravno, knjiga Narod bluza je izvanredna.
-
djape (gost)
| 11.03.2009. 12.33.22
bravo najgorost, jes da se ne slažem s tobom ali ideš u srž problema...
da ne bih dužio, surovo ću uprostiti stvari (mada možemo da razvijemo) - POP MUZIKA NE BI BILA TO ŠTO JESTE DA NEMA GROOVE, TJ. DA NEMA PLESNI POTENCIJAL A GROOVEA NEMA BEZ CRNE MUZIKE. tako jednostavno.
šta misliš o ovoj kontroverzi - da li je BERNARD PURDIE lupao bubnjeve na pesmama BEATLESa? evo istrage koju je sproveo jim valance, očigledno fan BEATLESa http://www.jimvallance.com/03-projects-folder/purdie-project-folder/pg-purdie.html
po mom mišljenju je to jedna od najvećih tema popularne muzike, toliko velika da zaslužuje književnu, filmsku pa i policijsku obradu...
-
@najgorost (gost)
| 11.03.2009. 13.55.21
pobrko si loncice, ovde se ne prica o beoviziji
-
najgorost (gost)
| 12.03.2009. 18.51.26
pa ni teza da je betoven vrh svacijeg ukusa nije vise bez alternative... imate citav niz autora koji samtraju da se ta "gradjanska" estetika,nakon pojave moderne muzike, mora redefinisati na nacin kako se redefinisala klasicna fizika poslije nastanka moderne fizike...
sve u svemu, i pop muzika je interpertatorska, ali ona tezi da (barem ona kvalitetna) objedini publiku sa izvodjacem kroz fluid. JA NE POZNAJEM NI JEDNOG ISTINSKOG LJUBITELJA DZEZa/BLUESa A DA I SAM NIJE MUZICAR! Beskrajne improvizacije mogu samo njima biti jasne. A zar je to komunikacija?
I crnacki soul izodjaci imaju gomilu materijala, iako nebi rekli da je izvodjacka. Pogledajete The Tamptations i slicne. Pa onaj Sun Ra ima oko dvjesta albuma! Jeli neko danas pamti neku njegovu stvar kosto se pamti jedini dzez album koji do nekle ima harmoniju u sebi (tj disciplinovao se), Black Saint and sinner lady?!
Pop muzika je oduvjek imala groove. Ne postoji pop muzika samo od 50-tih, postojala je vijekovima. Crnacki groove je dosta toga donio ali presudna je bjelacki smisao za melodiju i harmoniju. Bez toga sve ti ritmovi bili bi i dalje samo lokalnog znacaja, bili bi znacajni samo za crnacku zajednicu.
Dakle nisu bjelci pokrali crnacku muziku vec su, koristeci neke elemente crnacke muzike, unaprijedili svoju. Savremeno otupljivanje muzike ima dosta veze sa preuzimanjem "let the music play" filozofije, neka svira pa sta da je.
pop muzika ima pogresan termin. pop muziku je ono na beoviziji a pop muzika je i iggy pop. njemu je izgleda dosta ovakve pop muzike, mogli ste nedavno da citate.
disco i danasnji r-n-b nije nista no ostatak soul/funk prenemaganja iz 60-tih. ono sto ste gledali na beoviziji se najbolize najtuplje obliku disco /r-n-b bljazgi
-
plastikmen (gost)
| 12.03.2009. 22.29.44
muzika polja pamuka i recnih korita nikada nije bila pop muzika.
o cemu vi pricate?
knjiga se bavi piatnjima crne muzike u etnosocioloskoantropoloskom smislu.
tu nema ni tragova pop muzike.
i kakva disciplina?
muzika nije nikakva pravna kategorija pa da mora da se ponasa p(r)opisno.
blues nije pop, ne zato sto pop nece da ga prigrli, vec zato sto se blues-u jebe za pop.
bitan je ritam.
a harmonija je sex.
-
@ najgori (gost)
| 15.03.2009. 22.35.40
to je otprilike reakcija belih profesora klasicne muzike kada su prvi put culi jazz, ili drugim recima, meris fenomen crne muzike arsinima koji su neprimenjivi na crnacku muziku. zamisli sta su mislili o bahu ljudi koji su plesali po ambarima misisipija uz prve bluz sastave? white man can't jump, i to je ok
-
najgorost (gost)
| 17.03.2009. 08.01.21
@najgori, pogledaj prvi pasus mog posljednjeg poglavlja, tu se vidi moj stav o klasicnoj muzici...
stvar je u tome da kriticari ne slusaju/razuijeu razlicite pravce podjednako. meni (slusam sve od Mingusa i Velveta, do The Buga i Mastodona i vidim slicnosti u svemu) su ti crnci sa pamucnih polja sasvim sipmaticni, ali im je muzika bez sadrzaja na koji se lozim...
-
plastikmen (gost)
| 17.03.2009. 13.45.07
Dobar deo knjige je posvecen i tezi da su beli muzicari, oni iz same matice drustvenog toka, nipodostavajuci poreklo crne muzike, jazz preuzeli kao svoju muziku, bez pardona!
Otud i ona prica da je Cet Bejker bolji trubac od Majlsa, te razni drugi prigovori da Majls svira contro benda (cini mi se da je Bakarak to pitao Majlsa, ima u onom Miles In Paris)... I sve neke takve sitne pakosti i podmetacine, samo da bi se crna muzika odvojila od pojila, citaj Afrike. Ako smo im uzeli sve nemojmo bar i tu muku.
I nemam nikakav problem sa tim:
harmonija=trans
ritam=trans
melos=trans
Sve zavisi od situacije!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.