Na korak više od slavnih

Kada sam razmišljala kako bih mlađim čitaocima mogla da dočaram ko je bio Branko Vukojević, setila sam se filma Korak do slave (Almost Famous - Cameron Crowe, 2000). Zamislila sam da je Willim Miller (C. Crowe) zapravo Branko, da je bend Stillwater (Allman Brothers Band, Led Zepellin, Eagles) zapravo Idoli, Bijelo Dugme, Azra, a da je magazin Rolling Stone ustvari Džuboks. Na soundtracku bi se čulo puno Beatlesa, Kinksa, Elvisa Costella..., a sve ostalo bi bilo manje-više isto.

Kao što je taj film za mene jedno divno putovanje u nepreživljeno ali doživljeno vreme, tako sam i ovu priču o knjizi Kako je bio rokenrol (Društvo ljubitelja popularne kulture, 2005) doživela kao vremeplov kroz najveće domete domaćeg rock novinarstva ikad - za trideset godina od Brankovog prvog teksta još nije pojavio novinar čiji je celokupni opus nadmašio njegov uticaj, kvalitet i širinu.

No, da ne bih zvučala nepravedno prema nekolicini vrsnih talenata ove kod nas najpotcenjenije od svih vrsta novinarskog izraza, naglasiću pionirski napor (i uspeh) Branka Vukojevića da zvanju rock novinara da dignitet i ozbiljnost koja je ohrabrila celu jednu generaciju kritičara, i profinila i obrazovala celu jednu generaciju slušalaca muzike kod nas.

Njegov stil, odmeren, precizan i nadahnut, a nadasve jednostavan i prijemčiv, plenio je svojom iskrenošću i uverljivošću, bilo da je pisao o fenomenima, ličnostima, albumima ili u razgovoru sa poznatim domaćim i stranim muzičarima. Njegova subjektivnost je imala težinu aksioma. Svoje utiske i stavove nikada nije izricao olako ili dnevno-politički i to je njegovom pisanju dalo svevremenost koja potvrđuje smisao postojanja ove knjige. Uvid u izabrane tekstove ovog izuzetnog novinara ostavlja dva snažna utiska: 1. koliko se neke najbitnije stvari u sagledavanju kretanja u popularnoj kulturi nisu promenile, 2. koliko danas domaća muzika ne postoji. Njegova veština da sagleda probleme i da projektuje njihove uzroke i posledice, podseća još jednom na ogroman gubitak za ovu sredinu, koji je s jedne strane posledica njegove (odlazak u inostranstvo), a sa druge strane Božije odluke (prerana smrt).

Među temama i junacima njegovih tekstova svako će neizostavno naći nešto za sebe. Samo ću reći da je njegova studija o najvećoj grupi svih vremena vredna koliko i najbolja inostrana izdanja na tu temu. I da sam čitajući njegove tekstove i intervjue sa Idolima i Bregovićem pomislila na trenutak da smo u centru globalnih zbivanja, a ne na margini svega. Jedno je sigurno, čovek takvog talenta, erudicije, informisanosti i ukusa sa lakoćom bi čak i u ovoj svekolikoj današnjoj muzičkoj zbrci našao pojave i imena, dovoljno vredne i izazovne za njegovo lucidno promišljanje.

Za generaciju Brankovih vršnjaka i onih koji su odrasli na njegovim tekstovima, ova knjiga ima opštekulturnu i neizbežno, sentimentalnu vrednost. Za mlade, znatiželjne čitaoce i slušaoce muzike, kao i drske i ambiciozne mlade kritičare ova knjiga ima, pored ostalog, vrednost priručnika. Kako se može biti blag u strogosti, duhovit bez jeftinoće, suptilno ličan i enciklopedijski relevantan.

U eri digitalne komunikacije, vraćanje listanju stranica velike i teške knjige još jednom podseća na čaroliju jednog drugog vremena. Ovo je knjiga koju nećete čitati u prevozu ili nositi sa sobom na letovanje. Držaćete je na počasnom mestu u svojoj kolekciji važnih knjiga o rock 'n' rollu, čitaćete je kao referencu za mnoge stavove o popularnoj muzici i bićete ponosni što i mi imamo jednog svog u Aleji Velikana rock kritike.

Na korak od slavnih, onih korak ili više od slave, Branko Vukojević je uspeo da iskorači još mnogo, mnogo dalje.